|  |  | 

S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

VRIME O’ PUTA | S’MOJE STRANE POGLEDA

 

Dugo ga nisan vidija. Radija je ko konobar u lipi kafić u Splitu di san redovito svraća kad bi jutrom oša doli. Bija je puno kulturan momak, veseljak vično sklon zezanju. Volija je ćakulat. Zna je sjajno komunicirat sa gostima. Kud se kreta sa tacnon širija je niku opuštenost, zbližava nas je, tako da se znala razvit živa diskusija ko da se svi poznajemo godinama.

Nije svejedno di ćeš popit piće. Ja uvik svraćan na ista mista jer mi je stalo do prijaznosti, da ćutin dobrodošlicu, di se ćakula a kroz ćakulu se i upoznaš. Digod do u detalje.

Završija je niki tehnički faks, inžinjer, posa nije uspija nać pa se konobarenje nametnulo ko poziv-obveza jer je tribalo priživit. A i oženija se rano, dite dolepršalo i izneredilo, pozitivno, mladost.

Mlada familija traži dom, prostor, a on nije moga svih troje zbit u maleni stan roditelja. Snaša se, iznajmija garsonjeru na Sućidar. Konobarenje mu taman pokrivalo osnovno, a nije se nada kako će žena nakon porodiljnog ostat u trgovačkom obrtu, jer je bila na određeno.

Kava je koštala sedam kuna, a ja san pojmljivo pratija da uvik u žepu iman oni papir od dest pa bi mu samo kimnija uz riči. “ Za kućenje”.

Jednog jutra ga nisan zateka sa onin njegovin zajebantskin smješkon. Rekoše mi da je odmaglija u Njemačku. Naša posa u svojon struci, a ja više tu nisan svraća.

I evo ga danas, nakon godine dana kako me nasrid Marmontove pozdravlja sa zagrljajem.

Odveja me na piće na Prokurative. I razveza svoju životnu priču koju san tija čut. Nisan ga prikida.

Znaš li ti moj gospodine kako san ja naša taj posal? Sasvin slučajno. Jedno jutro došla njih dvojica, seli za stol i naručili viski. Dupli.Kud ranije majke ti mili. Nisu mi parili pijanci, lipo obučeni, uredni, figuraju. Bili su sami, pa san uzeja pročitat Slobodnu dok ne navale ostali. Seja san za susidni stol i sve san moga čut. Ma mogli su oni pričat šta ih volja, ja to ne slušan, isključin se, ma ovo što san čuja dalo mi mot da poslušan. Pričali su o svom biznisu u Njemačkoj. Pričali o uspjehu i o radnoj snazi. Pričali i dotakli se mog poziva, komentirajući kako su zaposlili neke momke iz Hrvatske i pogodili. Pričom spomenuli kako moraju pronaći još takovih. Spominjali uvjete i kad san to čuja skoro san pa sa stolice. Oblija me hladan znoj, nije bilo druge već da se ubacin. I ubacija san se kad su naručili novu turu. Izvinija san se zbog dekomodiranja te san im prizna svoju bezobraštinu prisluškivanja pa kad san već čuja, nešto bi ih i upita. Iznija san svoj životopis sa naglaskom na završen faks i želju da radin u struci, a kako su rekli svoju želju, eto nudin se. Samo su me pristojno saslušali brez da me pokušaju prikinit, naiskap su ispili tu turu te san čuja najlipšu rečenicu mog života. “Momak, donesi jednu turu na svoj račun”. Šta da ti dalje pričan moj gospodine. Takog veselja teško se dočepat. Za deset dana san bija na aerodromu u Kaštila di su me ispratili moji dvoje anđela, te ćaća, mater i brat. Ma tija san ja ić buson do gori a oni prasnili u smij. Rezervirali let i zamisli, tili mi dat đeparac. Dočekali su me gori sa limuzinon, odveli prvo u stan di ću boravit a tek sutra idemo na upoznavanje sa poslom i osobljem. Sve se odvijalo ko u nikom transu, ko da san drogiran. Sve ko bajka. Ma ta bajka i dalje traje. Odma san skužija šta se od mene očekuje. Znaš, ja san ti taj svoj “zanat” dobro kužija, izučija, a kako san vridan nije bilo zadatka kojeg nisan efikasno rišija. Vidili oni to, te mi jednu večer predložili da doveden ženu i dite. Stan rišen a i žena bi mogla negdi dohodak stvarat. Oni će to sredit. I sredili su. Upa san u uredan stan, malena u vrtić iza kantuna, žena u administraciji a euri su se pomalo počeli slagat. Eto, gospodine moj, svanilo mi, a bija san na rubu da popizdin. Nisan vidija ode nikakvu nadu. Boja san se, a kad mi je jednom žena rekla kako nije dobila stvari, srce me bubnilo. Srićon nije ostala trudna. Uh, skoro zaboravi, trudna je već dva miseca. Ajmeeee, da bude sin jer ćer već iman. I znaš moj gospodine da su mi dali zadatak, da ako iman, znan, nekoga vridna i obrazovana ko ja, da ga slobodno doveden. I doveja san dvojicu najbolji prijatelja sa faksa.”

Gospe moja koja lipa sinfonija za uši. Radova san se ko da mi je najbliži. Dalje je bija dijalog, dalje smo tamanili pivušu, ja san mora ka ribarnici jer je bija petak, ženi san obeća srdele.

Razminili smo brojeve uz njegov zahtjev da kad dođen u Njemačku ima da mu se javin, a on će se meni obavezno javit kad dođe amo.

Moš mislit, ja i put gori. Aj’ da san mlađi jedno četrdeset godina oša bi pješke, a ovako lipi moj Siniša, pusti me stat.

Šta san ono tija reć?

Đaba tehniciranja; lipin ričima, uvirljivin obećanjima, projektima u magli, domoljubnin parolama, zastavama, didovini, rodnon grudi, običajima i mogućnostima kad niste kadri povuć običan reformski potez da se naši Siniše tu zadrže. Ne kukajte o demografskom zlu, ne pribacujte krivicu, ona je vaša jer niste dostojni udjeljenog povjerenja.

Zapravo, čemu kukanje? Zemlja je prostor sa miljun puteva a putovat valja.

mm

ABOUT THE AUTHOR

ANTE TEŠIJA rođen je 1953. Spisatelj, kolumnist, esejist. Piše poeziju, priče, romane i aforizme. Služeći se satirom i humorom pokušava opisati svakodnevnu društveno-političku paradigmu društva.

Pratite nas i na

Solin Info

Solin Live na Instagram-u