|  |  | 

S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

PRAZNIK RADA SE RASPADA…TVORNICE, POTOM KASARNE…ŽIVI ZID SE STVRDNIJA…

 

 

PRAZNIK RADA SE RASPADA

Živo me zanima di će se istrest ostatatak od 60 000 porcija kineskog fažola što ga je Mile skuva sugrađanima, po vlastitom receptu. Po procjeni, oni čiji je to posal, kusalo ga najviše 15 000 zagrebačkih gladuša a pošto Mile tvrdi u mikrofon da je Zagreb za ostatak Hrvatske, nedostižna Švicarska, količina pokusanog se smanjuje.

Nema živog stvora koji ne pozna nus pojave prekomirnog gutanja te delicije, pa je za virovat da se i u centru ćutija miris Karepovca.

U Splitu se odvija paralelni skup privlačenja radnika u krilo. Standardni na Marjanu, i novonadajući na Peristil.

Pobjedija je Marjan. Ipak je porcija graja draža od porcije poruka i obećanja.

KINEZI, KOMUNISTIČKI ULJEZI

Da me je ko pita prije deset godina, komu dat da gradi Pelješki most, i Čiovski, moj odgovor bi bija KINEZI.

Gleda san niki video di oni most od pedesetak kilometri, vijugav i zajeban, grade od šale.

Sve u tom zahvatu ima svoj smisao, logiku i stručnost. Sve su ti „mravi“ unaprid posložili i u finišu se samo slažu elementi izgrađeni negdi sa strane.

Dragi i vridni kinezi, dobro nam došli.

Hranu ne tribate donosit, već je tu na policama.

Priporučan da zvizdu ostavite doma, ovdi bi vam samo smetala.

TVORNICE, POTOM KASARNE

Ja van nikad nisan volija pušku. Bija san u vojsku i uspija san se izborit za ne imat posla sa ton nemani.

U meni puška budi strah. U onon cjevi vidin smrt. Komu triba sijanje smrti?

Nisan bija na prvon liniji obrane u Domovinskom ratru, ma san među prvima obuka uniformu i sta tamo di me Država postavila. Bolest me otirala u rezervu, ma nisan osta sa strane.

Danas slušan činjenice da se naveliko obnavljaju kasarne i kako se ta činjenica konta ko napredak. Sinj, Ploče i Varaždin postaju poligoni vojne naobrazbe.

Lipo je to čut. Valjda tako i triba.

A ja bi volija čut’ kako su u Sinju obnovljeni „Dalmatinka“, „Ciglana“, „Konkurent“, „Trnovača“, u Pločama „Plobest“ i Luka, te u Varaždinu „Konfekcija“.

DERNEK U OGORJU NA IZDISAJU

Svaku godinu san ja gori. Crka bi da ne buden. U meni on budi uspomene.

I ovu godinu san pohodija među svoj svit. Njušija stara vrimena, družija se, ćakula, snima….ma nisan kutentan. Sve manje svita svraća na kolarište isprid kamena zvonika.

Stari, koji mogu, se nekako dovuku. Mladi imadu važnijeg posla, a dičice skroz malo.

Zvuci dipli se čuju, ojkalica se razleže pod Svilajon, ma ja ćutin da je ti važan događaj na izdisaju.

Volin ove ljude koji se trude održavat tradiciju, silnu energiju ulažu, ma molat će jer podrška izostaje.

Pet-šest sponzora su ovu godinu pokrili trošak ma nisan ni jednog vidija da se udostojija doć.

Očito je virus važnosti novca u điru, dok se ljubav turnila u stranu.

DIKTATORI SE DRŽE ZA RUČICE

Diktatori su posebno interesantan svit.

Zapravo, ja držin, da su to najblesaviji ljudi. Oni vole vladanje, vole život na visokon nozi, pozu i značaj, a sumnjan da nisu svjesni kako in glava u čas more odletit u stranu.

Povijest to potvrđuje.

Eno, cili svit je drća kako će oni buco iz Sjeverne, potaracat sve okolo sebe a vidi ga danas, uvatija za ručicu kolegu-brata iz Južne, uz obećanje da će sve bit u redu.

Tramp i kolega mu Makron, uz tv kamere samo što ne utiraju jedan drugom jezik, u dokazivanju zaljubljenosti.

Putin noćima ne spava čekajući poziv žutog.

A žuti se ljuti, na dokazne materijale iz vrimena koje bi najradije izbrisa.

MOJE SELO RAZOTKRIVENO

Da nije jednog buzde koji je maltretira ženu i sina, pa ga Slobodna spomenula jer dotični odležaje dane na Bilicama, a pošto je politički aktivan ko član jedne privatne stranke, te nakon izjava glavnog, ja ne bi zna da san živija u selu di su muževi mlatili žene do iznemoglosti.

„Ljudi moji ja san van do 14 godine živija na selu i gorika su muški mlatili ženske što ja nisan moga podnit, vriđalo me, traume ostavilo, pa će tako ovi moj izletit iz stranke ako je istina“.

A u isto vrime, u isto selo, živija san i ja i sad se čudon čudin kako mi je to sve promaklo.

Ma koliko se god trudin vratit niku sliku di se bidne žene brane od aždaja, ta slika nikako da mi zasja prid okicama.

Zapravo, sve je suprotno od iznesenog.

Jer moj ćaća je do te mire čuva moju mater da jon nije dozvoljava ni kopat, ni krčit, ni pilat drva, a jedino se na nju zna ljutit kad bi ga ona, bidna i zabrinuta,upozoravala da smanji malo lokit vino.

A ko zna, možda u ovom što tvrdi suprotno, se krije neostvareni diktator.

IZBORNI ĆORAK

Aj u nečemu smo prvi. Lex šerif se ostvarija u mojon općini Muć. Doduše, potpuno promašeno ma eto bar smo digod prvi.

Prošli izbori, svita izašlo mizerno a stanje vlasti se nije prominilo.

Očito neće ni ništa drugo. Vodu u Ogorju za dugo nećemo dobit. Mladi će bižat ća, a sva dica će se razvozit u školskom kombiju.

No jedno me ipak raduje. Arja. Take arje nema na svitu. Guštan poć gori jer se vratin napunpan svježinon, obogaćen uspomenama nekad čarobnog suživota.

„Šefe, oće li koji projekt priko EU-a“?

„Aj molin te, prođi me se smiron. Kuda je to lako“.

ŽIVI ZID SE STVRDNIJA

Ja njih nikad nisan doživljava ozbiljno ma da su me znali pozitivno iznenadit, e jesu.

Evo ih u Lisinskom , napunjen, ko da je to teško, di njih trojica obećavaju ama baš sve što narod oće čut.

I sad zamišljan, ako bi slučajno pobjedili, o egzodusu.

Gospe moja koja bi to bila veličanstvena trka u krilo? Koji bi se tu momenti isprepeli, i kako bi slika Hrvatske najednom postala ko uzburkano more pod udaron bure prid Velebiton.

Živnilo bi, nema spora. Ko u ona vrimena 90-te ka’ su se crljene knjižice parale oli skrivale.

HITNA TRAŽI HITNOST

Dva puta me Hitna došla pokupit i odvela na obradu.

Iskreno. Ta dva puta san se zakleja da ću ih vično volit. Način postupanja sa mnom, i mojon nemoći, u meni su usadili spoznaju kako su ti ljudi, od šofera do medicinara, savršeni heroji potriba.

Eno vidin da prosvjeduju. Traže svoja prava. Ništa previše, ništa što ne zaslužuju.

Žalosno je što su došli u ovakvo stanje.

A ja bi odvojija od svoji ustiju da in udovoljimo.

Jer sumnjan da će itko od nas završit život a da njih bar jednom ne potribujemo.

mm

ABOUT THE AUTHOR

ANTE TEŠIJA rođen je 1953. Spisatelj, kolumnist, esejist. Piše poeziju, priče, romane i aforizme. Služeći se satirom i humorom pokušava opisati svakodnevnu društveno-političku paradigmu društva.