foto/piše: Martina Antonjeta Milanović

Nije do mene, ma pukla bi, da ne rečen…

Priko dvadeset godina, dolazi taj čovik, sam, sa svojom pismom, sa svojim psom (ne uvik istim), sa svojom gitarom, da bi svoje stradunske skaline, zaminija za onih par skala, isprid našeg Doma “Zvonimir.” Dolazi, da bi svim istinskim ljubiteljima šansone, sevdaha, i svih životnih poruka i priča, u pismi zapisanih, još jednom po ne znam koji put ‘razpekmezija’ srca i razgalija duše.(I, uspjeva u tome….)

I, sinoć je, bilo tako. S jedinom razlikom, šta nije piva isprid, nego iza Doma “Zvonimir.” Ne znam zašto, dal’ zbog nesritne politike, ili pravila, kojim se pivanje u kafiću zabranjuje (treštanje je, valjda ‘bolje’), a, nije me ni briga, (ja, i svi, koji ga volimo slušati, slušali bi ga, da je svira i pod vrbom, na običnoj ledini, kraj naše Rike, ma, na čoviku se vidilo, da ga je ta zabrana pomalo pogodila i ta se doza tuge u njegovu glasu, pa, i u početnom izboru pisama, nije izgubila, skoro do kraja koncerta.

Nakon uvodne zvonjave dubrovačkih zvona, znate, ono, (‘Din, don, din,din,din don’), nizale su se tako, dobro poznate pisme, s dubrovačkom tematikom, poput , ‘Kad bi vi znali, moja gospođa’!?,pa one stare ‘Jubi san vašu ćer’, pa, ‘U svakom slučaju te volim’, a, onda se malo divija kanconi i legendarnom Carusu, pa ‘uša’ u Arsenovu ‘Kuću pored mora’, da bi nas sitija one Vicine, ‘di je mater, uvik u tvojon vešti’, dakako, radi se o pismi ‘Pismo ćali’. Pra, pra, staru sevdalinku ‘Tebi majko misli lete’, mislin da je posvetija svojoj majci, koju je, iz izvedbe se vidi, vjerovatno jako, jako volija. Da ne pričam, o ‘Trubaču sa Seine’, nostalgično izvedenoj pismi, nastaloj od uspomena, na neke davne Ibričine, pariške dane.

Koncert je završija, publika ga nije pustila, i, ka’ zadnja tačka, pala je, (a, šta drugo), nego njegova ‘Mačka’!

Sve u svemu, bilo je, jako lipo. A, ‘omeđeno’, s jedne strane novoizgrađenom crkvom, s druge pak zidom od Doma, a, s treće, poznatom kućom ‘Gašpić’, i, jako, jako akustično. Namjerno sam za kraj ostavila riči njegove ‘Emine’ koje kažu: ‘Kad tamo u bašći,u hladu jasmina, s ibrikom i ruci, stajaše Emina.’
Ima tu, neke simbolike. Emina u bašći, a Ibrica u staron solinskon Bašti. Omiljenom mistu svih Solinjana, željnih dobre zabave, di se uvik znalo, s guštom, i zapivat, a, bome i još bolje ‘zabalat’.

Samo dokaz, da je kulture uvik malo, i, da ponekad, i, ono ‘iza’, može bit, i te kako ‘isprid’. Sinoć je .., bilo!