|  |  | 

S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

MODERNI ROBOVI

 

GOSPODO, VRATITE NAM ZADRUGE

Ja mogu u isto vrime pisat, slušat i razgovarat. I pit.

Upravo na dalekovidnici poljoprivredna emisija. Sve tugaljke. Niko nije zadovoljan odnosom Države spram malih proizvođača. Pa to je opće poznato.

Sićan se do jučer je u mom Raduniću bilo toliko stoke da kad bi naiša autom a oni kreću na lokvu da se napoje, da bi i po petnaest minuta čeka na prolaz. Danas selo spalo na dvoje uzgajivača a doklen će, pitanje je.

-Zašto bi ja držala krave kad svako jutro uredno dočekan cisternu mlikare, isporučin pomuzeno i onda čekaj kad se smiluju platit. A krave traže njegu, spizu, vodu i čiščenje staja. Bolje to prodat i bit miran.

Polja su pod ledinon, vrtače zarasle u draču, proizvodi se taman za kućne potribe.

Zašto je to tako? Evo čujen da uvozimo i lavandu. Mi, mediteransko tlo, puno sunca, pa umisto da opskrbljujemo svit mi trošimo lovu na uvoz. Uvozimo, čujen, i prasce za proizvodnju pršuta. Iz Mađarske najviše. Što to oni imadu a mi nemamo? Što fali domaćim svinjama? Nečuveno.

Proizvodimo pusto vina a ne znamo prodat. Jer je svatko ostavljen sam sebi. Snađi se, ko igla si u plastu sjena.

A još jučer je svako misto imalo svoju ZADRUGU. Misto di si donosija višak, predava i prima lovu za to.

Zašto smo ih ukinuli kad je jasno da smo falili? Zašto ih ne oformimo ponovo?

Ma ko će se sad sa tizin zajebavat. Ol nije lakše tražit socijalu, varat, zaduživat se i ležat.

OGORJE POMAŽE ZAGREB

Na mojin uplatnicama za Sevid i Radunić, gdje imam puste obveze plaćanja, jasno se ističe kako plaćam; „NAKNADA ZA UREĐENJE VODA“, iako ni na jednoj adresi nemam instalirano mjerilo potrošnje vode iz prirodnih izvora.

Imam bunare, koje san sam iskopa, izgradija i koje punim skupom vodom putem cisterni.

Jednom prilikom san se zainatija i ozbiljno upita ispunjivače ovih uplatnica, pokazujuć im riješenja di jasno piše da san u obvezi plaćanja uređenja nekontroliranih potoka vode a koje su oni u obvezi dovođenja u red. Pita san, nako zajebantski;

„ŠTO JA TO PLAĆAM KAD NEMAM VODU I KAD MI VI NIKAD NISTE DOŠLI UREDIT ODVODNJU BOŽJE KIŠE“?

Nasmijali su se uz napomenu, kako ne razumin, da se to ne plaća njima već Državi.

Što znači da ja već dugo godina plaćan odvodnju u glavnom gradu Hrvatske.

A sitite se papgala Mikija koji uporno ponavlja; „Mi u Zagrebu imamo tri puta bolji standard od ostatka Države“.

A sad ispada da moja bidna Dalmacija, Ogorje, Radunić i Sevid, financiramo Mikijev fontansko magloviti raspašoj.

No mene muči još nešto. Zašto se lola itnija trošit miljun kuna za proizvodnju magle kad smo mu mi mogli podarit svoju svilajsku.

SPOMENICI

Svaki spomenik ima svoj značaj, razlog postavljanja, poruku i potribu da ga se ostavi na miru.

Čitan da se negdi u BIH, Općina Ravno, uporno ruše četiri groba u spomen palim hrvatskim braniteljima, rodom iz okoline Makarske.

Obnavljaju se i ruše. Zašto se robuje tomu načinu odavanja počasti?

Zar nebi bilo normalnije, i poštenije, da im se spomenici podignu na mistima rođenja i time poštedi poniženja uz mogućnost da im se ljudski svakodnevno može postaviti svježi buket cvića.

U isto vrime na društvenim mrežama se vrti snimka gdje jedna pijana budala piša po spomen ploči.

Može se pronać i ogavnost pišanja po spomeniku Ivi Loli Ribaru u Zagrebu.

Šokiraju ta saznanja i tura se pitanje na objašnjenje. Komu to triba i zašto se na tako primitivan način oskrvnjuju sićanja. Jer, spomenici su u funkciji sićanja.

Amo se vratit malo unatrag i spomenit silne ofenzive rušenja spomenicima iz NOB-a. Takvog divljašta se nebi posramili najveći barbari, rušitelji civilizacija.

Svaki spomenik je nasta u jedno posebno vrime, u posebnim uvjetima, sa posebnom potrebom i porukom, u kontekstu vrimena kojeg valja proštudijat i shvatit. I poštivat.

Ostavite se idioti kamenog obilježja, nek svidoči i nek kazuje razlog svog postavljanja.

GORAN JURIŠIĆ GOGA

Ime koje široj javnosti skoro pa ništa ne kazuje.

Sve do dana kad se itnija u more i otpliva do Brača kako bi nas upozorija da se saberemo i humanitarno pomognemo dječjem domu Maestral di se zbrinjavaju male, ostavljene, bebe.

Saznajemo da je isti čovik ratni vojni invalid, 80% ( „Ranjen jesan, bolestan nisan“) te da je aktivan gospodarstvenik, ugostitelj, koji se odrekao vojne mirovine sa invalidninom.

Itnija se u more sa porukom da se itnemo u svoj žep i uplatimo na račun: HR 1023900011100024990, uz napomenu; „Za dom Maestral, odjel beba“.

Eto kako je lako i jednostavno biti čovik. Ali baš pravi čovik.

Jedno moje obično pitanje; „ Di su oni pusti glođači proračuna kojima ovako nešto ne pada na pamet, no isticanje svoje borbe za slobodnu Domovinu, svakodnevno i svakojako, biva cilj i smisao, uz naplatu kojoj nema kraja“.

Gospodine Goga, već sutra gren uplatit koliko mi žep dozvoljava.

Poruka svim grlatim pajdašima koji se satraše dokazivati kako pobačaj nije, u nikom slučaju, sa Božje strane i da se nesritne žene mane tog čina.

Oni grme a tu u njihovu susjedstvu plaču žive male bebe i traže pomoć. Ajmo čut što oni kažu na ovi Gogin apel?

Nedavno mi je došlo dite iz dućana uz molbu da ga shvatimo zbog čina koji je uradija.

-Ja san kupila spizu jednoj siroti pa…..

Šta pa, to san te i učija.

ŠKOLA U RADUNIĆU

Je, u pravu ste. Dopizdija san sa onon ruševinon u mom Raduniću. Popeja san se mnogima na glavu. Čak me neki i zajebavaju.

I neka san dopizdija. Ne radi sebe već zbog krepano smrdljivog stanja u društvu i zbog ponovnog ciklusa obećanja za pomoć nesritnoj Dalmatinskoj zagori.

Živo mi se jebe za onu kameno ruševnu opasnost jer više neman ni nostalgije ni želje da se tu nešto poduzme. Toliko su OŠ „Braća Radić“- Vrba, njihov mizerni ravnatelj, i SDŽ struka, ispizdili stanje da se preselilo u gađenje.

Ali to stanje priti mnogo širem prostoru. Kad nisu kadri taj mini projekt svest u poželjnost što očekivati kad se veća „gromada“ tereta isprsi pred njihova mizerna znanja i mogućnosti.

Mislite li da im je stalo zbog vode i zlopoljskog poučka?

MILIJARDE U RUKAMA AMATERA

U zadnje vrime sve cvrči od ushićenja zbog love koja nam je obećana iz Brisela.

Na prvu to zvuči velebno. Tura radost i sigurnost u njidra napaćene nacije. Ma tura i nike druge dvojbe.

Tko ne razumi politiku EU prema nama taj bolje da se i ne raduje. Prvo. Ništa mi mukte ne dobijamo. Sve je tu uračunato i na kraju se bojin da budemo osakaćeni.

Svaki utrošeni euro iz zajedničke EU kase ima da se objasni, protokolira i odobri.

Da bi se ti projekti realizirali ima jedan mali zajeb. Zajeb sa stotinama zamki. Realizacija projekta traži ispisan, i objašnjen scenarij, od struke. Naše struke, koja u sastavu mora imati niz posebnih zvanja sa iskustvima i znanjima. Rokovi su zadani, izvedba također. Nema mista folkloru muljanju.

Imamo li mi to? Po svim saznanjima nemamo. Iskustveno dokazano.

Po našim uredima caruju uhljebi. Ljudi koji u većini slučajeva nemaju dodirnu točku sa radnim zadacima. Oni nisu krivi zbog neznanja. Oni su krivi što je njihova guzica, i sigurnost, važnija od zajedeničkog, a samim time i sebi, u budućnosti, škode.

Danas je pri saborskoj govornici Ministar financija naširoko objašnjava velebne uspjehe u zaduživanju Hrvatske, kako na vanjskom tako i na domaćem tržištu novca. Pazi ovo. Uspjeh se očitava u visini kamata.

A ovo drugo. Glavnica. Zar to netko od budućih robova neće morati vraćat? Ustvari i ne mora. Imamo mi hipoteku na svu lipoto našeg zavičaja.

Dok se radujemo zajmovima, polja su pod ledinon, postrojenja i tvornice davno izbrisani.

Važno da mi trenutno nakljukamo drobinu.

Dosegli smo rekord. A rekordi se obično slave. Zajeban je predznak.

300 miljardi duga trenutno imamo na grbači. Nikad više od toga, ma nikad više nema da nas dotakne blagostanje.

MI AKADEMICI

-Alo, dis’?

-Evo me u Akademiji.

-Akademiji. Šta radiš tamo?

-Upravo čitan nešto.

-Ček malo. Daj ne seri. Ti i akademija.

-Štaj’ tu čudno. Pa svaki dan san tu.

-Ti. Ne mogu virovat. Baš svaki dan?

-Dobro, ne baš svaki. Ali često. Tu mi je baš lipo. Dragi ljudi, izvrsne polemike, dobra kava, evo danas besplatna. Aj dođi i ti. Blizu je.

-Jaaa. Ti si lud. Vi akademici ste skroz ludi. A di je to?

-U bivšeg Merkatora. Gori navri pokretni skala.

-Sereš. Zar oni nisu na Kampusu?

-Ovi kafić je ovde, koji je tamo nebi zna.

Dok me je on posla u niku stvar, smišna konobarica mi je donila kavu kojom me kuća časti.

Kako je lako postat akademik.

JUGOPLASTICI U ČAST

Čitan u Slobodnu da udruga DOMINE moli bivše radnice nekad čuvene Jugoplastike da im se jave sa svojom pričom iz vrimena kad je ti gigant radija u tri smjene zapošljavajući i do 15 000 radnika.

Sve dok „mudraci“ svojim bagerima nisu sorili tu neman komunističkog predznaka. Plativši im kartu u jednom smjeru. U svoj siromašni kantun da kusaju mrvice kapitalističkog sranja.

Povukla me ta zamolba pa evo i ja bi ispriča jednu moju priču vezanu za kombinat.

Negdi na rivi san upozna lipu šalturicu koja mi se pohvalila da radi upravo tamo. Kako mlada krv uvik vrije tako san i ja bija nestrpljiv.

-Mogli bi se nać?- upita san ispod splitske palme jedno nediljno večer dok se mladost gingala gori doli.

-Sutra radin drugu smjenu. Ne mogu.

-Doklen traje?

-Do deset navečer.

-Šta smeta. Čekat ću na kapiji.

-Ko ti brani.

I čeka san. Taman bi deset sati a na onu čuvenu kapiju nagrni „poplava“ radnog svita. U petnaest minuta opet je sve ostalo sablasno prazno. Jedino čuvar i ja sa druge strane.

Nije tada bilo mobitela, nisan pita za broj telefona, zapravo nisan ništa o njoj znao osim imena.

Dugo je vrimena prošlo dok san ju srija.

Nasmijali smo se jedno drugom i ošli na kavu, negdi po sredini Balkanske.

mm

ABOUT THE AUTHOR

ANTE TEŠIJA rođen je 1953. Spisatelj, kolumnist, esejist. Piše poeziju, priče, romane i aforizme. Služeći se satirom i humorom pokušava opisati svakodnevnu društveno-političku paradigmu društva.

Solin Info

Solin Live na Instagram-u