|  |  | 

S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

KARTOLINA; DVOJBE I SUMNJE

 

 

Kad čovik invalid ide protestirat onda tu ima puno toga za povirovat. U ovom našem društvu ima previše onih koji sa visina političke moći „nude“ svoju pomoć ovoj najranjivijoj skupini.

Upitajte svakoga od njih, sa mikrofonom i tv kamerom, u gluvu noć, o njegovu viđenju tog pitanja, med i mliko će u tren procurit a obećanja……!?

Jadno je društvo kojemu invalidi zauzimaju trgove da bi iznijeli pred odgovorne svoj jad, tražeći tako vidljivim revoltom da im se posveti veća pažnja. Invalid je skroman čovjek koji ničim nije kriv za svoje stanje, traži samo ono što mu pripada da bi lakše brodija svojim teškim životom. To su ljudi koji su spremni i radom, u okvirima svojih mogućnosti, pripomoć jer ako netko misli da im se mili bit teret e onda se grdno varaju.

Upozna san pusto invalida, družija se i spoznava svu njihovu težinu u borbi kontra zla kojemu su podložni. Oni su jako osjećajni, za običnu sitnicu pažnje izuzetno zahvalni a o skromnosti suvišno je i pričati. Društvo je sklepano od proračunskih kasa i svaka kasa mora imati dio koji pripada njima.

Ovi zakon koji je toliko dugo čekao obradu očito je napisan kontra njih. Jer da nije, zašto bi po zimskom vrimenu oni hitali na prosvjede. Tko je uređiva te točke i članke? Tko je bija savjetnikom? Očito da oni kojima je namjenjen nisu!

Pod hitno nam valja stvar izokrenut. Pod hitno triba istoga pročešljat i donit prijedlog koji će zadovoljit tu populaciju jer oni nisu ti koji će nerealnošću dizati svoj glas.

Oni su tu okolo nas, naši susjedi, tihi i skromni, zaokupljeni svojim tegobama a nama preostaje da im krenemo u susret, zagrlimo ih i pokažemo da nam je stalo. Njima je to veoma važno.

Naš Grad Solin ima neku posebnu sklonost odavanja pažnje potrebama toj ranjivoj skupini, možda se to ne vidi u svakodnevnici, no oni kojima je stalo znaju za to. Možda se ne odvaja dovoljno ali briga postoji.

Jezim se onih kojima su puna usta staranja o invalidima. Naročito ako je obojeno politikom u službi svog, i svoje stranke, interesom. Oni kad siđu sa trona odlučivanja pa populizam nagrnu u zaborav, oni sada skaču i predvode bukače zaštite.

Svidoci smo kako dva mlada jangira sa splitske političke scene upravo na krilima protesta traže da ih se shvati ko zaštitnike a nit da zucnu o fazi kad su vladali da objasne koju su velebnost oni radili. Normalno, nemaju što. Nula uvijek ostaje nula. A volija bi da isprse dokument kojim oni pomažu jer su njih dva toliko „važni“ za društvo da dobijaju radno misto kako zažele, di i koje zažele..

Lako je balit, još lakše prozivat, no kad valja turnit ruku u vlastiti žep onda tu prestaje njihovo dobročinstvo. Bože moj, oni su ukazali a drugi nek se iskažu. Znam za njihovu vičnu tvrdnju kako oni pomažu i ne žele da javnost za to zna. Bože, koja skromnost.

Društvo smo koje namisto suzbijanja, proizvodi invalide. Vične jadikovke kako nema sredstava mogu se progutat no zašto pofali na njima a na drugim „velebnim“ bedastoćama se nađe. Za susidnu državu se izdvaju silna sredstva, nitko nebi smija grintat protiv te prakse no dok prid vlastitim pragom nisi zadovoljija potribe, nije potriba za razbacivanjem.

Svidoci smo silnog kriminala, prevara, pogodovanja, razbacivanja i uhljebničke dokonosti. Svidoci smo da se zatvaraju mnogi „domoljubni“ laktaši ma malo ima spoznaja dali je ukradeno vraćeno. Slobodna procjena, nitko ju nije javno opovrgao, kako godišnje u lopovske đepove završe silne milijarde kuna. Svidoci smo da nam društvo u investicijsko gospodarstvenom sektoru putem aneksa razjebu ugovore. Lopovima se zalipi na čelo etiketa ma progucano nitko da im izvuče iz pogane guzice.

Društvo smo kontraverzi. Ni u ludilu se ne može istać podatak da je neki invalid naškodija društvu kroz gore navedene splačine. Ali taj invalid ima potpuno pravo protestirat što je njihov dio kolača, recimo, dodjeljen vlasniku splitskog škvera a društvo nema pojma kako mu nametnut obvezu da to vrati.

Uzeti poštenu i dati nepoštenu je komedija kojom se može opisati naše društvo. Invalid je pošten čovik a nepošten ona baraba kojoj se u dobroj namjeri daju sredstva koja bi se tribala oplodit no on ta sredstva usmjeruje u vlastitu oplodnju računajući kako će pravne zavrzlame slomiti zube u pokušaju razotkrivanja. Pošten ne zna kako se zaštitit kad pravosuđe ne zna kako sprečit. Luksuz se svakodnevno valja pred našim očima, opčinjeni su sa njime i oni sa dna društvenog statusa a potribe približavanja listi uspješnosti nerjetko poštena guraju na sklisku stazu grabeži.

Stvorili smo društvo meteži di se više ne razlikuju različita stanja. Često bivan upozoren da smo bogato društvo, da se to vidi svaki dan, da nam je slika blaženstva pred očima. Pogledaj samo kojim limuzinama smo naše prometnice zauzeli. Odgovaram, da to je vidljivo no zađite malo u mračnija mista našeg okoliša, prostudijajte stanje i upoznajte se sa drugom stranom medalje koja nema volju ni snagu remetit smjer vožnje sina nekog političkog aždaje dok jurca u limuzini od stotinjak tisuća vridnosti.

Zato je protest invalida, javan i jasan, pokazatelj tko smi i kakovu društvu pripadamo. Ja taj protest razumin, podržavan ga i bit ću dok živin zagovornik njihovih prava. Tribaš bit u društvu tih ljudi, osjetit njihov žar za životom, radost kad im se osigura normalan korak, kad im se dade ruka da pređu cestu, kad im se izgradi običan dom i ukaže da nisu sami.

Nije pomoć samo u materijalnom. Pomoć je u uvažavanju, druženju, saslušavanju, komuniciranju i u ravnopravnosti. Zašto bi on koji koraknut ne može bija manje vridan od mene, tebe, koji još uvik koračamo. Razmislimo malo o sebi. Stavimo se u položaj onih koji su na Markovu trgu, u kolicima, drmali ogradu kojom ih se sprečilo da ne remete mir i dokonitost onih koji su izglasali sramotan zakon.

Tko je postavija onu ogradu poza koje su stajali policajci ko štit? Čega se taj sa druge strane ograde plaši? Zar invalida? Zar su oni toliko opasni da se pred njima skrivate. Mi i oni smo vas izabrali, ne da se skrivate već da kročite pred nas, pogledate nas u lice i saslušate što vam imamo za reći.

Što je na stvari? Zar nas se plašite? Ovakvim postupanjem i trebate.

Lipo je pomoć sebi, pošteno je mislit na sebe samog, ma kad to lučiš od drugih potrebitih, ti više nisi ni svoj ni njihov.

Ti, takav, više nisi nitko!

 

 

 

mm

ABOUT THE AUTHOR

ANTE TEŠIJA rođen je 1953. Spisatelj, kolumnist, esejist. Piše poeziju, priče, romane i aforizme. Služeći se satirom i humorom pokušava opisati svakodnevnu društveno-političku paradigmu društva.