Foto: Whispering angel

Iznenadila me bura jutros kad san izaša iz Kuće.
Mislia san napisat osvrt na otvorenom, no prsti su mi takoreć bili zaleđeni.

Sad se obraćan pod dekon, ruke su mi u nešto boljen stanju, a ležanje mi u ovom trenu odgovara.
Kapci mi sugeriraju da san ugodno umoran dok ekran kojem tipkan sve više izmiče u maglu.
Nadan se da ću se uspit skoncentrirat na precrtavanje misli iz svoje kognitivne mape.

Koliko riječi zapravo kasne?

Čini mi se da uvik ostavljaju prostora i vrimena da ih profiltriraš, organiziraš, izgovoriš ili napišeš.
Svi mi koji pišemo i govorimo, na neki način smo i fonetski organizatori.
Kao da imamo određeni izbor nad kojin vršimo selekciju riječi, slova i pojmova za koje smatramo da tribaju nać svoje misto u javnosti bilo koje vrste ili opsega.

Iden se ustat, triba ispraznit mjehur.
Postoji mogućnost da ću se zera razbudit i raščistit maglu koja buja po zaslonu.

Jel vam se čini da kad čitate moje osvrte, promatrate na vanjske okolnosti iz veoma preglednog zakulisja?

S tin pitanjen san se vratia iz kupaonice.
Često mi te pločice donesu svježe pitanje ili inovativnu zamisao.
To je već posta obrazac koji prostorija u komunikaciji sa mnom ponavlja.
Nije to ona naporna repeticija, kad van se neke radnje ili priče neda ponavljat, već uzajamno svaćanje i supostojanje.

Zbog toga izrazito uvažavan svoj toalet, jer unatoč tome šta se vodokotlić često kvari a cijev ispod umivaonika propušta, protok ideja tamo uvik vitla.
Vjerovatno uzrok leži u vodi, tamo je ima najviše; školjka, lavandin, mašina, bojler.

Čini se da moran ponovit radnju, dali zbog mjehura, dali zbog ideje?