ZAGORO MOJA
Ante Tešija
ČUDO U IVANBEGOVINI
Ante Tešija
Screenshot/Slobodna Dalmacija
Teg jutra je svanija potpuno vedar dan. Je malo prohladno, ma kad se Božja balota digne uzrak nad Imockin sve će doć na svoje.
Krava babe Mare,uporno je mukala iz susjedne izbe, što je susidu Mandu tiralo na razmišljanje kako joj je vrime za otelit se. Pas Vučko, iz dvora seoskog majstora za postavljanje kupa, nije da mira zbog svog kričavog lajanja, a vrag bi ga zna zašto. On je uvik laja a obećanje gazde da će ga bacit u jamu nikako da se ostvari.
Selo Ivanbegovina još se nije razbudilo. A i zašto bi kad nije vrime od nekih poljskih posebnih poslova. Samo oni koji su nešto petljali oko građevinskih radova, na baušteli, nisu imali pravo produženo spavati.
Prvo valja popit rakijicu i tursku kavu, ugrijat se u kafiću „ Domoljub“ pa na posa. Valja rode moj danas nalit potporne zidove za gazda Vicka, dolikarce taman uz parcelu najpoznatijeg ivanbegovđanina. Njih četiri, kako posa nalaže, već desetak dana svoju koru kruva doli zarađuju.
-Mate, odnja ti java srkanje kave nadugačko. Amo ća, znate i sami da je dan skratija a sutra nan valja rašalovat i nastavit.Bogarami rokovi nan prite.-Upozori armirač Niko društvo kojima se nije odvajalo pogledom od šankerice Vesne koja ih, ko i obično, provocira svojin vrckavin pogledima.
-Kus naja. Ol će kiša. – obrusi mu Jure, umirovljeni branitelj.
Nedugo zatim družba se zaputi nizbrdo i zapasa svako svoj položaj. Mišalica se oglasi a lopata sa nulon utren napuni utrobu zarđalog stroja opstanka. Niko je taman zabija posljednje brokve u potpače oplate dok je Tone pušući u promrzle ruke, sa karijolon čeka da ga natovare.
-Oćel to irudati više?
-Aj kvragu, neću suv beton slat. Znaš Vicka kaki je.
-Znan, znan, a znan da će skoro deset sati a mi se nismo makli.
-Niko, koj uno sauton unde kod ministrove kuće?- povikne Tone trčeći na cestu.
-Nu Boga ti draga. Ima dvaest dana da odan auto nije naišlo. Koj uno,a?
-Eno izlazi. Nu, nika muderna cura. Šta će una nunde?
-Bog zna. Eno, vadi aparat. Snima. Jeba te dragi Bog, snima rođinu kuću.
-Amo tamo. Gasi mišalicu. Požurimo.
Utren su se njih četiri hrabra hajduka nacrtali isprid pristravljene cure, očito maskiranog monstruma, moderna izgleda. Uz još modernije auto.
-Ej. Kojas’ ti to šensnice, a? Štaš tute?
-Novinarka pa…
-Ma kojas’ ti nounarka. Lopužo jedna. Znademo mi za take. Ujtiš jih i une lažu. Došlas’ ode snimat teren i unda poslin s’bandon doć u krađu. Nu je Mate kako se nakinđurila. Taktika. Privari izgledon pa unda svojin kradljivačkin poslon. A rođina kuća svojizin izgledon mami.
Mogla bi se i okupat u bazenu.
-Ma varate se, ja….
-Muč kujo jedna. Upoznali smo mi take ki ti.
Nako, fina, uglađena i kuš nanju posumnjat. A poza tega ode rođi sve iz kuće. E neš tako nako se ja nezva Niko. Tone, drž je i ne pušćaj. Zoven rođu pa nek un ureduje.
-Ma momci varate se vi..
-Nu je Niko, pobiže u auto. Šta ću sad?
-Sid na haubu a ti na gepek. Ni za živu glavu uzmaknit. Nismo uzmicali ni prid četnicima. Ti Jure unutra i zaveži je.
-Kako ću, neman uže.
-Zgrabi je za ruke.
-A ako me ujde?
-Ujdi i ti nju seronja jedan.
-Kako ću ja nju ujst kad iman dentjeru. Ispast će mi a znaš kliko san je platija. Tek san je razžvaka.
-A u pičku materinu ti i una. I vi ste mi niki, evo gazdi zvoni. Još samo da nan pobigne. Baci se nanju i pritisni tilon.
Cura aždaja, primazana svim kriminalnim mastima iskobelji svoj mobitel te pokuša snimit protivnike kako bi ih uplašila jer će se sa njima poslin obračunati njena kriminalna družina. To što je glumila nevinašce nije moglo zavarat hrabre branitelje rođina imanja. Čak je uspila upalit auto i turirajući gas nagovjesti da bi ih mogla i satrat. Nesvisna jadna na koga se namirila.
-A neš kujo jedna ti namin pobić. Stani Mate sprida, a ti Tone zada i ne mičite se. Poginit ako triba za našeg rođu i njegovu imovinu. Ti turni koji kamen pod kolo, šta si se koji kurac ukipija.
Pomozi i siti se kliko ti je rođo pomoga kad si babu Peru gonija u Zagreb na operaciju.
-Niko, jeba te dragi Bog ako dođe pulicija i utvrdi da smo valili. Šta unda?
-Ma šta unda? Ne boj se. Ova je sigurno lopuža pa ako i nije, ne boj se. Rođo je na položaju.
Matin diver je u Općini a nas dva smo i tako prije tri miseca dobili status. I ko nan unda šta može. Ništa nije slučajno. Evo se rođo javlja.
Makne se ustranu.
-Rođo, desant na tvoju didovinu. Ma jedna naprlitana sa aparaton tudan se smuca i snima li snima. Šta…šta da uradin? A dobro.
Misliš……..možda je, ma ja mislin….dobro kad ti kažeš. Dobro. U redu, razumija san. Adijo.
-Štaj reka?
-Kaže da se ne sikiramo i da se počmemo ponašat koluturno.
-Zašto sad tako?
-A eto. Un je pametan a ne mi. Pušćaj me. Curo, otvorde ponistru. Aj snimaj kliko god oš. Kad završiš moš snami u gostijunu na kavu kod Vesne.
-Molinnnn. Usrala san se u gaće a vi bi me sad častili. Jesu li vama svi na broju? Sad će i policija doć.
-Nek dođe brte moj. Štaš in reć?
-Sve što je bilo. Oštetili ste mi i auto.
-Lakoj zato. Moj šogor Mirko ima lakirersku radnju i un će opiturat. Amo na kavu.
-Svama. Bože sačuvaj. Sve ću reć policiji.
-Ih nje. Kuda će ti ko povirovat. Mi smo ti draga moja uzoriti građani Imockog, nema ko nas ne zna. Mi ni muvu neb’ zgazili a kako bi to tebi naudili. Aj ne budi luda, u Vesne kava samo taka.
Nedugo zatim nad Ivanbegovinom se počelo smračivati.
Cesta ispred rođine kuće je sablasno stršila prazna. Tik uz, na gradilištu, mišalica se nije oglasila. Policijski auto se odavna izgubija iza okuke a u gostioni „Domoljub“, gazdarica Vesna je radosno trljala ruke kontajući koliki će danas promet ostvariti. Ni jedna katriga nije bila prazna. Na zidu je svitlija ogromni tv ekran sa N1 programom, čekajući da se ispostave računi na današnje događanje.
-Niko, jes se čuja sa gazdon Vickom?
-Aj u pičku materinu ti i un.
