|  |  | 

S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

BOROVO – JUGOPLASTIKA 101-0

 

Tamo davni turobni godina bili smo svidoci propadanja na svin točkama Lipe Naše.

Rat je uporno pokaziva svoje nakazno lice, mladost je ginula, sirotinja se proganjala, a građevine su letile u arju.

Bilo je to vrime nestajanja, da bi potom nešto postalo. Prevelika cjena se platila za to nadanje.

Razlog za ovu, i ovakvu, kolumnu rodija se upravo večeras dok san sa dalekovidnice guta vjesti a među njima i vijest kako su, uz školovanu mladost, ka Irskoj krenule lipe patike iz tvornice „Borovo“. Nema šta, lipe su, moderne i očito „sklepane“ idejama NAŠE obrazovane raje.

Nije tu samo rič o patikama.

Tu se radi o nicanju iz pepela. Pratin tu tvornicu još iz doba samoupravnog socijalizma kad se iz tih proizvodnih hala po cilom Balkanu, i šire, razvozila sjajna, i kvalitetna, obuća. Okladija bi se da ne postoji čovik, tog vrimena, koji nije ponosno „gaca“ tim proizvode.

Gadan rat je prognozira totalan nestanak tog giganta, jer slike koje su stizale iz Borova naselja nisu davale veliku nadu preživljavanja.

Daleko ka jugu, u Splitu, gdje se strahote rata nisu baš tako ćutile, di se moglo rivon šetat, uredno radit i spavat bezbrižne noći, svoju muku je proživljavala sestra „Jugoplastika“. Veliki kombinat sa nevirovatnih desetak tisuća zaposlenih, sa svojom raznolikom proizvodnjom koja se razvozila širom Evrope, doživljava veću tragediju a da neprijatelja nije bilo na vidiku.

Rat nije vrime razvitka, nije vrime normalna poslovanja, no svaki rat završi pa se moglo očekivati da će i ovaj. No nekima se žurilo iskorištavanje te strahote da bi se naprosto jedno sjajno proizvodno žarište proglasilo nepotrebnim.

Bez izglednosti. Bez budućnosti.

Potpisnik ovih redaka duboko je tada zagazija u tu temu te se nakon „uputnice“ radnicima da krenu kući, ostave plave mantile, i svaku nadu da će ponovo preć čarobnu kapiju nazad, javno suprostavija prodaji i odustajanju od nastavka proizvodnje. Tu svoju javno izrečenu tvrdnju, potkrepljenu nizom pitanja, platija je na drugi način u čistom revanšizmu.

Nakana je bila potpuna jasna. Taj čaroban prostor u samom srcu Splita postade mamac za nestvarno veliku zaradu. Prodala se cjelina da bi se kupila polovina, za duplo veću cjenu. Rušenje bijaše izgledno, a kad je vodeći splitski arhitekt javno izjavija da: „to triba sorit jer su zgrade ružne“, dinamit je uradija svoje a transporteri priko Sirobuje odvoziše šut i smeće u dubine plavog Jadrana, negdi u Dugi Rat. Parketi sa zarđalin brokvama, pričalo se, osvaniše u mnogim uvalama.

Država na, svom, tlu kojeg je prodala za siću, a kupila za krupno, izgradi POS stanove koji su, ja u to sumnjan, potom prodani u funkciji zarade. Na drugom dilu, na konstrukciji negdašnjeg diva, osvanija je šoping centar izgrađen onom razlikom koju je Država omogućila, kupnjom od svog kupca.

Ona sila nesritnika koji su cili život posvetili tom prostoru, strojevima i pogonima, samo nijemo je pratila propadanje njihove „majke“, koja ih je ranila i dicu školovala. U pra je otišlo njihovo znanje, iskustvo i budućnost.

A da se samo počekao kraj rata, povratak ratnika, i otvorila ona čudesna kapija, danas bi taj gigant bija u sličnon situaciji kao sestra „Borovo“ kombinat.

Zgrade se i tako izvana mogu opiturati, dizajneri znadu svoj posal, no tada vodeći arhitekta, „za sorit“ nebi dobija „naruđžbu“ da projektira „za gradit“ tu gadnu zgradu sa slonon, galebon i dugon na zadnjon ploči POS ( prodajmo ovo sranje ) stanova.

Drago mi zbog Borova. Siguran san da njihov razvoj neće doć u pitanje. Irska je samo početak. Evropa inače prihvaća tako moderno proizvedene artikle, a nadareni iz „Borova“ neće svoj kruv tražit vanka jer će namisto njih, njihovi proizvodi put putovati.

Žaj mi naše „Jugoplastike“ jer njen izdvojeni dio u mom Solinu, AD Plastika, dokazuje kako je moguće prebrodit sve nedaće i opstat na tržištu.

No tu postoji jedna caka. Ovi teren, ispod same prometnice, nad usjekom pruge, u „šporkoj“ Dujmovači, nije bija poseban mamac za „genijalce“ poslovanja u ratnom vihoru.

Prvo što sleduje jest kupnja borovo patika za cilu obitelj.

Jebi ga, nije svejedno kojim đonom krećeš naprid.

mm

ABOUT THE AUTHOR

ANTE TEŠIJA rođen je 1953. Spisatelj, kolumnist, esejist. Piše poeziju, priče, romane i aforizme. Služeći se satirom i humorom pokušava opisati svakodnevnu društveno-političku paradigmu društva.