|  |  | 

S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

BOGATSTVA I NJIHOVO NALIČJE

 

NEDAN I ŠTA MI MOŠ ili U KOEFICIJENT TE JUBIN

Danas san, nako usput, upita dvoje dičice; kako škola?

Super, odgovoriše uglas uz objašnjenje da podržavaju štrajk jer ne ić u školu je baš cool.

A naš Premijer se baš zainatija, i kako bi mi Vlaji rekli zajunija, te je izgledno da će strane u sukobu još dugo ostat u klinču. Zašto je tako ne gre mi u glavu, jer je već očito da nesritni koeficijent i jedne i druge drži za gušu i ne popušta.

Nekako mi se čini da je lova po strani. Ponizit se nije lako. A netko će iz ovog okršaja izić ponižen ako ne i obe strane. Prosto je neshvatljivo kako ozbiljni ljudi ovako neozbiljno zajebavaju naciju.

Sve je bilo rješivo u dan vrimena.Odma na početku, što je u domeni Premijerova rada. Amo dečki sist i utvrdit gradivo. Posložimo karte, adute, na stol.

Ovako se već misec dana nudi otvoreni paket, kojeg svaku malo nadopunjuju, no ucviljeni prosvjetari zapeli za svoju „igračku“ koeficijent, i ne mare za sadržaj koji se unutra nudi.

A ova dičica sa početka priče rabe neki novi nauk koji će im bolje doć u životu od „bezveznog“ sidenja na drvenin klupama. Ko da se obrazovanje u Hrvatskoj plaća i cjeni.

Keramičar, električar, stolar, frizer, vodoinstalater, krovopokrivač, armirač, puno više šoldi donosi.

DRŽ’ KRIVCA

Grad Split će u kratkom roku bit opeljušen za 150 miljuna kuna. Tu nema dvojbe, ovrha je sjela.

Normalnu čoviku se uz ovu informaciji diže kosa na glavi, a nevjerica virovatno, tuče labrnju dok su beštimje popratni kolorit u takovim trenima.

Na stranu na što glasi uplatnica plaćanja, na stranu i sudska presuda, sudac, ovrhovoditelj, mene zanima samo jedno jedino pitanje.

TKO JE KRIVAC????. DI JE TRENUTNO?

Za sve postoji krivac. I za uspjeh i za neuspjeh.

No kako doznat ko je uništija proračun Grada Splita jer je izvjesno da će mnoge osnovnbe potribe ostat nepodmirene.

Plaće u Banovini neće.

Jako dobro se zna tko je od devedesete na ovamo vladao Splitom. Veoma je lako, jednostavno, uć u ovi predmet i izanalizirat tjek postupka. A najjednostavnije je upačit prston u krivce koji su prouzročili ovu gadariju. Čujen da je ova formula duga nastala zbog vlasti u 2012 g. Kontan unazad, tko je tada bija ključar kase, i dođen do rezultata kako bi moga bit oni koji se spominje u nekon miljardi dugovanja. Srićon van zajedničke kese.

Ova ovrha je proizišla iz sudskog procesa. Tko ga je pokrenija i zašto? Tko je bio suprostavljena strana? Zašto se nije u startu iznašlo rješenje i izbjegla ova stravična presuda.

Javna tajna je da se radi o propustu grada i gradskih službi u vezi nekih cesta na TTS-u. A kako je poznato, svaka nova garnitura sa sobom u „naramku“ donosi svoje rodijake…pardon „stručnjake“, i po njihovoj kvaliteti ovo je i bilo za očekivati.

Ja znan samo jedno. Nitko neće bit’ proglašen krivcem.

Najlakše se itat društvenon keson, dok svoju ne daš taknit.

Ovdje su se očito vodile mutne igre, splićani zatražite odgovore, razbistrit van valja.

RAMPA U OBLACIMA

Izgradnja svakog društvenog objekta mora bit na radost i diku konzumenti.

Mene je gadno zajeba projekt uređenja brze ceste Split-Solin, pa dalje. Živin očito na zeznutom mistu. Sumnjiv mi bija projekt onog mosta od Tomiya do Salona mala, jer je bilo jasno kako se odvojak za Mravince, i naselje di živin, neće ucrtat u promet.

Naprosto se na nas nije mislilo, ma zato se obećavalo.

Evo čujen grintanja s’ visoka kako je to obavezno tribalo izgradit. Ma vid’ ti naši dušebrižnika.

Mene naprosto straj vraćat se iz Splita onin rotorom di su prednosti izmišane suprotno pravilima. Bar tri puta san uletija u škripac. Odabra san Dujmovaču pa okolo kole.

A siguran san da u našu Županiju ima barenko desetak prometni stručnjaka sa diplomon.

Il’ njih niko ništa ne pita, il’ su oni inžinjeri od one stvari.

Zapravo jedino što znamo da je jedan na čelu jednih cesta novinar, a drugih sa SSS i PTSP-om.

Di politika tura prste tu ni koze nemaju što da brste.

ADVENT – URA

Čujen na radiju, a pusti plakati pozivaju, da se u našon centrali Zagrebu otvara najbolji dernek na svitu.

Čitan da će se u ovi adventski misec u Bandićgradu potrošit okruglo 15 miljardi kuna.

Nije potribno napominjat čija kesa će se napunit.

Već trideset godina svaki politički nuđenik se preserava kako je potribno krenut u decentralizaciju svega, jer da Zagreb ne može biti prioritet u svemu na račun ostatka.
Hrvatska propada, od Iloka do Dubrovnika. Pustara.

Dotle beg Mili nemilice od Zagreba radi rugalicu svemu normalnu.

Pare na rpu da gazde ne trpu. A nama malo dalje mrvice.

I onda se čudimo što nam po pustopoljinama hromlju samo starci, a stoku na zapuštenim ledinama moš vidit samo na nekoj staroj razglednici.

Otvaradu se pusta klizališta, nudi se sanjkanje već nasanjkanima. Savladat dvostruki aksel je prioritet svakom penzioneru kako bi lakše za nadolazeće ledeni savladava stazu od kontejnera do kontejnera.

Zapravo, nama i ne triba decentralizacija, regionalizacija, ol nije bolje negdi s’druge strane Save izgradit staračke domove i preselit ovo što je ostalo da smo svi na okupu. Bit će nam toplije.

Sve ostalo iznajmimo kinezima.

PRVI RED, RAJ ZA HOBOTNICE

Meni nikako nije jasno ovo predviđanje stručnjaka da će „uskoro“ kuće prvi red do mora bit pod morem. Tu pritnju potkripljuju otapanjem ledenjaka.

Iskreno, nije mi jasna ta teza. Ok, velika količina vode se tu otapa. Pa što? Evo moje teze i logična pitanja. Sve rike svita danonoćno nose vodu u more. Sve, i svakog trena. I, zašto se već more nije popelo do kuća prvog reda uz more.

-Znaš da mi je drago što će se more dić toliko.- riči su mog pajde dok ispijamo kavu.

-Zašto ti je drago?

-Zbog onog Stanka, mog susida. Ne moš čoviče živit od njegove hvale što mu je vikendica prvi red do mora. A moja je iza njegove, drugi red. I uvik me zajebaje da san glupi vlaj koji ne zna izabrat.

-Jesi mu to reka?

-Da jesan li. Pita san ga jel’ ja mogu vatat hobotnice u njegovu dnevnom boravku.

-I štaj’ reka?

-Da se ne diran u njegovo podvodno dobro.

OBORINSKE VODE

-Dobar dan. Mogu li?

-Može. Što tribate?

-Poslali ste mi opomenu na 893,76 kuna da nisan platija za oborinske vode.

-Da vidin. Gospodine, vi niste uplatili ni jednu uplatnicu i zato je opomena.

-A jesan li platija za lanjsku godinu?

-Da vidin. Da, sve je podmireno.

-Onda ovako. Recite onomu ko piše te uplatnice da mi pod hitno dođe na ovu adresu, il’ da pošalje radnike, kako bi me rišili oborinski voda jer..

-Gospodine ja..

-Malo mučite dok ja ne kažen svoje. Jesan li ja lanjske godine, i pridlanjske, uredno plaća a nikad nikog nisan vidija da je doša sa lopaton uredit oni sliv, potok, što za veći kiša sve uokolo kuće izneredi.

-Gospodine, ne razumite.

-Šta to ja to ne razumin?

-Ne plaćate vi to za to. To tako Država nalaže za sve. A di će oni intervenirat to neko drugi odlučuje.

-Nu lipa moja, vidite ovu kesu u mojin rukama.

Unutra je kilo i po srdela. Oni za bankon mi ih je da tek onda kad san mu platija. Jel sad razumite.

-Gospodine, žaj mi je. Očito ne razumite.

GADOVI U OFSAJDU

Mora san gori poć. Lip dan, pa se skitnja vlaškim stazama ditinjstva nametnula ko poželjnost. Obično gren sam jer niko pametan sa mnom ne bi dobro proša. Ja desetak kilometara moran prigazit. I guštat. U pustin uspomenema na rani dija svog života.

Nostalgija me čepi.

Sija san na stari panj, a isprid mene ona.

Raspuknuta, gola i vlažna. Sirotica blizu konačnosti. Ko da mi nešto šapće. Nerazgovitno, jer sa istoka pušika vitrić pa mrsi njenu jadikovku. Ali, razumin ja nju, od dugo se mi znademo, proživili smo mi puno tega zajedno, volimo se a nemoćni smo za neku pomoć.

Dođoše mi i suzice na stare oči. Nije mi strano zaplakat. Jebi ga, ka’ je Bog udiljiva kvalitete, meni udilija puste suze. Valjda me zaminija za žensko, i šta ću neg’ plakat.

A nekad, nekad davno, tu je, prid njon i u njon, bilo čarobno i božanstveno svidočit ranin danima stasanja. Naša učiteljica, drugarica Marović, nije promišljala o štrajku, jer ona je guštala veliki koeficijent ljubavi koju smo prema njon iskazivali. Svakodnevno, za sve dane našeg zajedništva.

Otišla je davno naša drugarica učiteljica, otišli smo i mi, otišlo je vrime a ona je ostala. Ostala sama. Trpeći nepogode, trpeći oluje i propadanje. Ostrugana je, još samo čeka konačan tren, da padne na tle i tim činom poruči kako smo obični gadovi bez osjećaja i zahvalnosti za sve ono što nam je dala.

Jer tu, u njenim njidrima restu gljive ludare, a nekada davno resli smo mi mališi, i naučili prvo slovo i prvi broj. Začeli prve ljubavi i stekli potribnu sigurnost da se uputimo dalje, u novo, nepoznato.

Oša san. Sasvim siguran da su jon moje suze sve rekle.

WBA

Taj mi se čovik oduvik sviđa. I ko igrač i ko trener.

Rič je o Slavenu Biliću.

Radi njega san navija za Vest Ham a sad za WBA u Engleskoj. Zašto? Jer je taj čovik ludilo od čovika. Pojma ja neman o drugoj ligi Engleske a okad je on trener ja samo pratin taj klub.

Eno ga na prvo misto i jedri ulasku u prvu ligu.

Englezi ludi za njim. Di god dođe, polude. Eno se i pestonasljednik rado sa njim druži. Kažu, obožava ga. Zašto?

Jer je običan, jednostavan i pametan. Radišan i omiljen u klubu i među navijačima.

Sad se vi pitate šta oću reć?

Pa nije mi jasno da kod nas ne valja. Ne samo on. Njih, ihhh.

DERNEK

-Oćel’ više?

-Oćeee, u tisku je.

Eto, konačno će moj roman „Dernek“ ugledat svitlo dana. Kiselilo se to pusto godina. Mia napisala sjajan predgovor, Luka uredija korice samo tako, a meni se nije dalo.

I šoldi su bili prepreka. Toga uvik fali. Nije za čudit se. Sponzora nigdi na vidiku. A zapravo san sritan što „Dernek“ izlazi čist ko suza, bez sponzorstva. Dosadašnja praksa se mora prekinit. Naime, kod sponzorstva san uvik od prodaje dilija onima kojima je pomoć potribna. Sad toga više nema. Moran mislit na novi libar.
Ali jedna stvar je čudna i zanimljiva kad san ja u pitanju.

Postoje neki ljudi, moćnici, koji našim glasom dolaze na oltar vlasti i zajebavaju me. Ja znan i zašto. Ničim izazvani me pitaju kad će nova knjiga, ja spomenen šolde, a oni priopće kako će pomoć ali da ja napišen papirić, protokoliran i čekan.

Blento, ko što jesan, nakitin papir i posjetin protokol. Ova moja samo vrti glavon.

A oni? Glumidu hodajuće svece humanosti, ne sa svojin šoldima već sa onim što skupe od tih istih bidnih glasača.

Aj’, amo bit pošteni. Zašto bi oni meni pomogli, neš ti pisca, neš ti dila. Imo potribniji adresa za to. Ali opet kad promislin, ja uvik taj sponzorski dija proslidin potribnima pa mu tako dođe dupla korist. Bivan posrednik, a jedno djelo je dato na čitanje.

Pošto je meni u opisu interesa odanje po promocijama, a volin uzest novi libar u ruke, i vid’ vraga taj isti rasprsivač, humanista, zajedničkog, na pustim koricama naveden ko svetac pomagač. Imenon i prezimenon, čim će se hvalit unucima kako je on zabiljužen u kvalitetnon kulturnoj revoluciji.

Znači, zajebavaju me. I neka su. Ko mi je kriv što virujen u ono u što ne bi triba.

A ova moja će. Neka, baš mi je drago.

mm

ABOUT THE AUTHOR

ANTE TEŠIJA rođen je 1953. Spisatelj, kolumnist, esejist. Piše poeziju, priče, romane i aforizme. Služeći se satirom i humorom pokušava opisati svakodnevnu društveno-političku paradigmu društva.

Solin Info

Solin Live na Instagram-u