Kultura Kultura ZP Izdvojeno

“USIDRENO VRIME” Ćakula s Antom o njegovoj novoj knjizi

Neven Gabrić

 |  ožu. 10, 2018

ilustracija: Luka Tešija

Da nisan pogleda ĆAKULU NA JADRANU, TV Jadrana, i gostovanje našeg sugrađanina Ante Tešije, ne bih ni zna da je u tisku njegova nova knjiga poezije USIDRENO VRIME.

Zaintrigiralo me i dozna san sljedeće. Normalno, priupita san, jer moj posal i jeste da se bavin, podjednako, svim zbivanjima u našem gradu, bez obzira o kojem se političkom predznaku radi.

-Okud sad nova knjiga.

-A eto, pomogli niki ljudi, točnije Stipe Petrina, načelnik Općine Primošten i Ante Mamut, načelnik Općine Marina, i tako moja nova knjiga za misec dana izlazi na svitlo dana.

-A Solin?

-Pa zar se ne sićaš? Udrili su me nogon u guzicu, samo tako. Očito ništa mog nisu pročitali, ne mirišen podnošljivin mirison. Ne njuše im se moji stavovi. Isto, hvala im. Bar znan da mi nije potribno obraćat se. Moj Grad, Grad moje dice, pokazuje svoje amatersko-prozirno lice. A to me žalostilo. Više ne. Previše ja u Solinu iman prijatelja, dragi ljudi, da bi se obazirao na te sporedne pojave.

-Amo mi o knjizi.

-To je zbirka, kako naslov i govori, o usidrenom vrimenu u mojon glavi. Priznan, veliki san nostalgičar. Moje pisme su kolpolet različitosti. Svašta će tu čitatelj naći. Od književnog jezika do čakavštine. Nastajale su, evo već pet godina, i vrime je da ugledaju svitlo dana. Ima unutra niz nagrađenih, i već objavljenih u različitim zbirkama. Ima tu i motiva vezanih za naš Solin.

-Promocija?

-U Teatrinu, bar se nadan da ću dobit termin. I evo sad objavljujen da svi koji dođu i kupe knjigu kako će sav iznos biti uručen našon sugrađanki, nesretno nastradaloj sportašici, Matei Lončar. Tako san uradija i sa „Život pod Svilajon“, di je prihod uručen udruzi rioditelja sa dicon od posebni potriba. Zato pozivan sve koji vole moje pisme da dođu na druženje, a humanost je na programu.

-Oće bit Babića?

-Normalno. I još neki delicija za prste lizat.

-A kad će novi libri?

-Kad skupin lovu.

-Oćeš se ponovo obratit svom, i mom, gradu?

-Ne, ni u ludilu. Ja san ponosan čovik, cili život san proživija pošteno i šteta bi bilo kvarit to u ovom zadnjem kvartalu života. Nek oni ta sredstva dodjele „zaslužnijima“. Neman ništa protiv. Ja san samo jedan običan čovik koji se pokušava „tući“ sa nemanima trovanja budućnosti naše dice. Mal san da mogu šta prominit no ne želin odmagati. Uvaljali smo se u vršu bez naročite šanse da nađemo izlaz. Ja u tomu nisan učestova. Uvik san na nikoj drugoj strani. Uvik mi se dežurrna politika „belji“, što meni znači da san na ispravnoj strani.

-O kojim stranama govoriš?

-Pa društvo nam se totalno raslojilo. Nikada Hrvatski ljudi nisu bili ovako raslojeni. Jebote, pari da se radi o dva totalno drugačija društva. Koji kurac smo stvarali samostalnost kad nismo kadri uspješno „orati“ svoju njivu. Ljudi biže sa pravon vani. Šta tu imaju radit kad akademski obrazovan čovik nema šansu dobit posao čistačice u javnom, ako mu ćaća ne diše kroz zajedničko grlo. Ma zgadilo mi se.

-I onda satira uzima maha.

-Da. Štaš neg se zajebavat. I tako te niko ne svaća ozbiljno. Ustvari, humor je jedini spas samo što se nema ko smijat. Ljudi su u strahu za egzinstenciju. Sa pravom. Litra vode skuplja od litre mlika. Kako je krenilo, uvozit ćemo vodu iz drugi država. I znaš što me posebno „veseli“. Ove namještaljke se više i ne skrivaju. Stavit zeta, kuma, ljubavnicu, idiota na odgovorno misto se promatra ko normalno. Divota. Pogledaj koncesiju na Bene. Normalnu čoviku dovoljno. Samo što normalni šute.

-Di je izlaz?

-Na granici sa Slovenijon.