|  |  | 

S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

U ZEMLJI ČUDESA

 

PREDBRAČNI UGOVOR

Ka’ san se ja ženija nije nam palo na pamet da potpisujemo niki predbračni ugovor. Mi potpisali da ćemo se doživotno volit, pomagat i bit skupa. I u dobru i u zlu.

A da smo i potpisivali taj ugovor nismo imali što zaštitit kao svoj unos u brak. Sirotinja.

Znan da je uvod blesav ma mi ništa bolje nije palo na pamet kao usporedba sa predbračnim ugovorom HDZ-a i oporbe u GV Solina.

Čitan, a žaj mi što nisan bija upoznat i pozvan na tiskovnu, kako se solinska oporba već buni a braku tek tri miseca. Što ne štima? Kažu oni, ništa ne štima. Nije vrag da je na dilu impotencija. Možda prevara!

Čemu onda brak? Koja je svrha ako se već vara!? Prevarantima se triba zahvalit i tražit novog bračnog partnera.

Ja san davno iznija svoj stav o demokraciji na naš način, o blesastom izbornom zakonu a ovo najnovije da se sve izborno može ponovit samo se ne diraj u šerifa. Tako su ga nazvali.

Koji je smisao ako oporba da korpu „šerifima“ kad su oni nedodriljivi, bez obzira dali su oni problem ili ne. Njih birajmo nanovo a Vajat Erp će i dalje mamuzat.

Bože sačuvaj da je ovo popovanje, ovo je samo izraz zabrinutosti za stanje koje se očito teško može prominiti.

400 000 POZIVA

-Dico moja ako se mene pita onda preporučan da se lipo spakujete i pravac Njemačka.

Zašto se ta rečenica sve više rabi u razgovorima između nas starih roditelja i naše dice koja bezuspješno bauljaju tražeći sigurnu egzistenciju.

Nestalo ljubavnog zanosa, brige, strepnje i bojazni za svoje dite. A zašto i nebi kad je teško svidočit patnji koju proživljavaju.

Njemački visoko pozicionirani čovik poziva i nudi sigurnu budućnost mladim, obrazovanim, strancima jer im taman toliko triba da bi im gospodarstvo normalno klapalo.

Samo budala ovo nebi zamjetila i upitala se o potrebi. Što da radi mladi čovik koji se obrazova, stipendije ćuća i nada se kako će ostat u svom kraju na korist sebi, obitelji i društvu.

Nije on leža i čeka. Bože sačuvaj. Konobari kad god stigne, šalje molbe, ide na razgovore, pomaže ćaći i materi a na kraju miseca traži za kavu. Koje poniženje!

U to vrime svidoči kako nika druga dica tuku staž po državnim firmama, voze BMV jce i trune viski kole po noćnim tulumima. Izvode partnere na večere, oblače se po taman modnom kriku.

-Dico moja, ajte ća, nek vam život nema bodljikave granice. Cili život je prid vama, zašto onda i cili svit nebi bija vaš?

JALOVINA

-Ćaća, zašto nisi unde posadija kukuruz a ode jesi?

-Tico moja, una zemlja tamo je jalova!

Objasnija on meni ma ja se baš nisan tendija u to.

-Maja, zašto ti imaš puno dice a tetka ni jedno?

-Dite moje, una je jalova!

Objašnjavala ona meni ma je brzo odustala zbog mog blentavog izgleda.

E, danas, ma i znatno prije san spozna značaj te riči. Di bi ja to danas, i komu, smistija.

Našem društvu. Hrvatskoj. Jalovi smo. Di okrenija da okrenija, samo jalovost. Ništa nam plodno da uspije. Svudi pustoš, nezainteresiranost, smušenost, linost i ravnodušnost na loše stanje.

Zato nismo jalovi u kriminalu, nepotizmu, uhljebništvu, laganju i minjanju prošlosti.

Teško se borit protiv jalovosti. Moj ćaća je napustija onu njivu a moju tetku je napustija njen muž.

GRBOVI

Ovo vam je istinit događaj. Desija se u jednom solinskom kafiću. Ja nisan bija prisutan ma čovik kojemu se viruje, jest.

U kafiću se pije, časti i opija. Ono, kad zasidneš za šank, štaš drugo već trunit male.

-Sidimo mi tako, već pošprucani kad evo ti njega. Sav ozaren, nikako sritan, sa pusto papira u rukama. Drito u naše društvo. Znamo se. Jako dobro. Štaćete popit? Normalno da ga nismo odbili! I on naručija duplu lozu. Oćemo ponovit? Dakudćemo. Što se slavi. Upitan za razloge jer nije on baš dobre ruke u proteklim susretima bija. Častin jer san dozna da san ja plemenite, plemićke krvi! Izvali i naruči treću turu. Štaćeš, moramo i mi doznat za to velebno otkriće. Vako je! Počme on dok je vadija jedan bili papir, stavija ga isprid nas i upačija prston na preris katastarskog plana. Mi blenuli, a on vesel počme tumačit. Jel ovo moje prezime? Je! Jel moje prezime počima sa slovom K? Je! A šta ode piše? CH namisto K!? Di ste sad,a? Znači da smo mi plemići, moje prezime to kaže na starim katastarskim kartama. Svi smo njemo buljili u njega očekujući četvrtu rundu. Zaslužuje to ovo velebno otkriće. Ma jebi ga, ostadošmo mi bez dodatne runde jer se jedan iz društva javija.

-Slušaj blento blentavi. Ti si o’kurca plemić. Te katastarske karte su iz doba Austro-Ugarske di smo mi robovali. A to CH ti je tada značilo K, a pošto smo mi linčine i danas je tako, nepromjenjeno.

Oša naš plemić skroz spižđen.

A ko zna, možda sad krene drugin pravcon i izradi sebi plemićki grb pa se proglasi nosiocem plave krvi.

Eno mu Ero Čović ko uzor. A i Dodik bi moga dat ruku!

Nikad nije kasno od sebe stvorit kretena.

SRANJE NA ZAPADNOJ OBALI

-Amo na zapadnu!?

Povuče me poznanik dok san skreta iz Marmontove na Rivu ka istoku.

-Štaj tamo? Ol je koje sranje?

-Nu njega. Jordan. Tamo je, amo ga vidit!?

Vidija je da nisan voljan pa je otrča bez mene.

Stvarno. Čitan da je košarkaški čarobnjak usidren na zapadnom Karepovcu. Ovo Karepovac shvatite ko izraz zasluga.

Doša na jahti od šest poda, sedmični najam milion dolari. Milion! Bog te maza što to ima unutra? Što se tu nudi! Bolje da umren i da ne doznan. Čitan, ako je medijima virovat, da je samo na tekilu potrošija sto tisuća dolara.

Na slike vidin da mu splićani, natiskani na smeću Karepovca, mašu u ekstazi. Ko da in se Gospa Međugorska ukazala, u pratnji Zdrave i Zorana.

A meni nešto fali! Di je on? Zar ga se zaboravilo pozvat? Ma sranje od događaja. Ili za njega Jordan nije čuja, u što sumnjan.

A koja bi to lipa scena mogla obić svit. On sa pladnjen punjeni paprika ulazi na prvi pod di ga čeka treći po značaju batler, preuzima, tura mu sto kuna u žep i upućuje nazad.

E sad san ga pretjera.

A možda i nisan.

DRUŠTVO KOJEM SE (NE) PRIPADA

Jedna budala, kreten, me javno ističući na društvenim mrežama smistija u društvo nekih ljudi sa namjerom da me javno uvridi. Ponizi. Bogami je kod nekih upalilo. Potvrđuju.

Sigurno vas zanima u koju kacu me je ubacija.

Smoje, Tomić, Pavičić, Ivančić, Dežilović…..

Ljudi moji, kad san to pročita, da mi je bija na dohvat zagrljaja nema te sile koja bi me spričila da ga ne obuhvatin oko vrata, stegnen i izljubin. Uvrida za divljenje.

Zašto ovi uvod? Da bi pokaza kako svatko ima svoje društvo kojem pripada i da nije pošteno turat čovika di ne pripada.

Saborski djetlić Zekanović sa ponosom nudi društvo uslikano na neku autobusnu krntiju u promiđbene svrhe. Ograničen u mnogo čemu, ma u svom tumačenju jasan, tako on naciji ponudi na slikovni uvid četiri najveća svjetska krvnika. Na pljuvanje.

Hitler, Musolini, Staljin i Tito. Kvartet za suverenitet.

E sad, valjda se i njemu, iako to nije potribno, može postavit pitanje. A di ti je ljubimac? Zašto si njega izostavija kad je on bija i dušon, i tilon, i komadima Hrvatske za njih prvo nabrojenih dvojicu? Da ti je on živ i da ovo vidi, moj Zečiću najeba bi.

A to što je Jozu tamo utira, proizveja je drugačiji efekt. Mnogi bi namistu da pljunu na autobus pljunuli na autora.

MODERNI IZOLATERI

Sa tugom smo saznali kako je usmrćena, ubivena, malena djevojčica u Petrinji jer je dotakla neizolirani elektro vod u kontejneru na čiji suživot je osuđena.

To maleno dite, na pragu odrastanja, ničim nije zaslužila da ju se tako svirepo ubije. Mi smo nju ubili. Naša nebriga, jadan odnos i nezainteresiranost. Diplimo o demografskoj obnovi, zazivamo „proizvodnju“ dice, zaštitu ploda a dižemo ruke od gotove osobe na pragu života.

Živo me zanima dali je prebačeno onih cca pol miljuna eura u neku građevinsko crkvenu firmu za izgradnju kapelice u Betlehemu. Bože sačuvaj da ja iman išta kontra tog projekta. Samo iman kontra činjenice što se ta NAŠA sredstva nisu utrošila upravo na Baniju, na izgradnju kuća pa bi možda ova mlada cura još bila među nama.

Teško me je uvjerit da taj novac nije možda uzet od izolaterskog materijala i mnogih drugih materijala koji su nam potribniji od malenog mista za klečanje i molitvu u dalekom svitu.

Za pomolit se Bogu dostupan je svaki četvorni metar pod nebeskim svodom.

Za normalan život potribno je koračanje.

Ja biran hod.

BLAGO MENI

-Mužu, povećaje ti se penzija.

-Kakva si, već si izračunala i unaprid potrošila.

-A što ću se usrićit. Nema šta. Šezdeset i devet kuna. Dvi kutije duvana.

-A neš, ne! To je meni sedan kava u kavani Zvonimir sa tin što moran dodat jednu kunu. Ili četiri i pol litre crnog vina. Gospe moja koji san ja srećković.

Amo malo ozbiljno. Koji kurac nas zajebavaju!? Mogli su jednostavno to provuć bez graje i pompe a ne ovako nas ponižavat.

Oni grlići iz Sabora koji su gori i ušli samo zbog penzije će imat 250 kuna dodatka. Pa se ja sad pitan!? U čemu su njihove potribe veće od nas sitnavelji. Je li njegov trbuj drugačijeg strojnog rada, je li mu srce ima drugačije otkucaje, ima li drugačiju stolicu, piša li dreto ili na kapanje…….

A najradije bi, kad bi se moglo, taj dodatak dao u udrugu Željke Markić pa nek ona sa tim upravi po svoju.

Ovako il’ onako, sitno!

NAKRIVILA SE

-Bogami će ona past!

-Opet si bacija pogled na nju?

-Svaki put kad iđen gori ili doli. Prikočin i pogledan.

-I šta poručuješ?

-Ma pitan. Di je Župan potrošija oni 38 kuna?

-Koji 38 kuna?

-A sićan se da je pisalo u Slobodnu da ih ima toliko i da će on dat svaku za jednu kunu. Samo da se zatraži. Jes ti zatražija,a?

-Nisan. Skupo mi!

mm

ABOUT THE AUTHOR

ANTE TEŠIJA rođen je 1953. Spisatelj, kolumnist, esejist. Piše poeziju, priče, romane i aforizme. Služeći se satirom i humorom pokušava opisati svakodnevnu društveno-političku paradigmu društva.