ZAGORO MOJA
Ante Tešija
TEŠKO JE BIT NORMALAN
Ante Tešija
ZAJEBANO JE BIT OBJEKTIVAN
Osvrnija san se ranije na činjenicu da vlast u našem gradu sklapa ugovore sa pojedinim medijskim kućama kako bi oni izvještavali o događanjima iz naše sredine. Moran priznat da san na prvu bija silno iznerviran ne virujući da je to moguće i potribno.
Sad kad se stvar slegla moran priznat da su mi mnogi solinjani dali za pravo što sam to „osudija“ te se slažu sa mnom da ta činjenica gadno „smrdi“ i da nije na diku demokraciji.
Jer zapravo se otvaraju mnoga pitanja o potribi i načinu tog ugovornog odnosa. Volija bi kad bi naša vlast javnosti prezentirala sadržaj iz kojeg bi nestala sumnja da se radi o manipulaciji. A ona je pogubna i ne smije se dozvolit takav vid djelovanja.
Danas su skoro svi mediji na tržištu. Tu opstaju samo najjači a na njima je da iznalaze načine svog opstanka.
Svaka sredina teži da se sa njenog prostora pravovremeno šalju poruke i obavjesti o projektima i svim zbivanjima od značaja. Svaka sredina ima svoje ljude koji su kadri predstavljati svoj životni prostor te bi demokratski izabrana vlast upravo njih morala imati ko saveznike na zajedničkom zadatku. Predstavljati svoj Grad je čast. Grad takove mora imati na umu.
Ponavljam da se po pravilima medijskog ponašanja svaki događaj u našem gradu ponudi na svidočenje svim medijima kroz pozivnicu a oni odlučuju dali im je u interesu svratiti i poklonit pažnju. Svaka druga intervencija uvodi u sumnjivost.
Pozitivan primjer jest ugovor sa TV Jadran kroz kroniku ponedjeljkom no i tu se mogu uturati interesi koji „šporkavaju“ objektivnost i neovisnost odabira. Tu prioritet mora bit na strani kvalitetnog i značajnijeg.
List „Solinska kronika“ je zapravo najbolji način medijskog predstavljanja grada na uvid svojim stanovnicima gdje je izvjesno da urednik i novinari dostojno rade svoj posao.
ŠTO NAM TRIBA VARanje
Davno san se ja maka sa tribina Stareg placa i Poljuda. Davno san presta grintat kad moji bili izgube.
Jebi ga, vrime i prilike sataru svu ljubav koja ostaje za nama.
Ovo sa bilima već dugo ne štima. Digod komentiran ma đaba mi. Poljud je posta cirkuska arena di dvorske lude caruju pod svetim imenom. I nigdi, i nikad, i nikomu, ne odgovaraju. Najsvetiji tim sa ovih prostora su sveli na krčmarsku terevenku.
I najednom se nada nekako vrati. Najednom dođe jedan koji se vratija iz Grčke, meni nepoznat, te svojon igron, i facon, povrati davno izgubljeni štos. Prošlo je Poljudom stotinu pari nogu no ni jedne nisu ostavile značajan trag. Od prvog mista se odustalo, drugo se sanja, pa se došlo do želje ukrcat se u Evropu na bilo koji način. A tamo obično izletiš od totalnih amatera.
Nema više Bajde, nema Jurice, Šure, Bake, Mikija, Ivana…….Nema više ikona identiteta.
Na prostoru konačno stvorene Najlipše naše otvori se šansa. Za koga? Za kriminalce, lopove, manipulatore i prevarante. Naši bili odoše u društvo Uskoka, Zagore, Vala, Junaka, Dinare i drugih nižerazrednih loptačko amaterskih družina. Kormilo se nudi bezveznjacima iz okruženja a domaće legende bivaju zveknute zaboravom.
Da se stvar neće tako brzo minjat svatija san jučer.
Igrači neke Lokomotive su javno priznali da je igrano rukon. Pazite, priznali! Ali, jebi ga kad su krim milje svoj zapisnik usvojili.
A ja bi svom sinu zalipija takovu trisku da bi mu se glava tresla misec dana da je bija akter takove sramote. Nebi ja ovdi o krim VAR-u, sucu i pomoćnicima, ja bi ovdi akcent bacija na ovog nesritnog igrača koji je naknadno prizna prevaru.
Prije neg nastavin moran iznit jednu zgodu iz nekog prošlog vrimena kad je jedan igrač da gol rukon i ničin izazvan doša kod suca i reka mu to. To je moj idol. To je čovik vridan pažnje i poštivanja. Čita san da ga njegov klub nije kaznija. Navijači su ga nosali na rukama. Iako im je klub izgubija važne bodove.
Maradona je bija velik. Među najvećima. Nogometni vragolan talentom posebih divljenju. Aj sad zamislite da je u onu utakmicu Argentina – Engleska doša do suca i reka. „Jebiga, igra san rukon, nije gol.“
Ja sumnjan da bi ga itko zbog tega mrzija. Moga je komotno postat svetac. A ovako je ubiljužen ko najbolji ma ta činjenica bi ga učinila besmrtnin.
Vratimo se na nesritnog Cipetića iz Lokomotive koji je svoj klub spasija NIČEGA a bilima možda oduzeja titulu. Znan da je on kadar te bezvezno okupljene ekipe ko pomoćno sredstvo Dinamu, no znan da bi, kad bi priša sucu i reka, „Suče, igra san rukon, penal je,“ posta ime dostojno poštovanja te da bi posta idol mnogima i tako sebi trasira neki poseban put, jer i ovako ko nogometaš neće daleko doturat.
A ovi iz VAR sobe, i sa terena, su tako postavljene figure sa unaprid postavljenim zadatkom.
E to boli. To što na tako mizernom trenu našeg društva pokazujemo, i dokazujemo, da smo duboko zagacali u blato iz kojeg ćemo se teško izvuć.
TEŠKO JE BIT MILANOVIĆ
Moš mu svašta natovarit ko teret ma mu jednu stvar moraš priznat. Orginalnost.
Odavno se na političkoj sceni nije pojavija ovakav uzorak koji nikog ne ostavlja ravnodušnim. Il’ ga voliš il’ mrziš! Zavisi o motivu. O interesu ili o trenutačnom svom stanju.
Iskrca što ima na umu. A zna to napravit da nitko ne ostane ravnodušan. Ne podilazi nikomu, ne štedi nikoga a pravac koji je zacrta samo ritki razumiju. Svjestan je ograničenosti u moći iako iza sebe ima najupečatljiviji pobjednički rezultat. Nitko mu tu činjenicu ne može osporit.
Hrvatska i tako slabo cjeni vridnote koje se kriju van javnosti i političkog derneka. Hrvatska počiva na samozatajnim ljudima koji i kad bi istupali, javnost ih nebi prigrlila jer je kod nas političko urlikanje najisplativiji šou biznis.
Zato nam triba Zoran Milanović! Da kaže ono što mi nebismo. Mi, svjetina, koja se boji! Čega? Onih koji su stvarna moć, koji ne trpe ni mrk pogled prema sebi i koji imadu alate u svojim rukama da unište kog požele.
Varaju se mnogi koji misle da je zastranija. Koji uporno pokušavaju da ga turnu u ralje prostakluka. Svjestan je on svoje uloge pa koristi svoj talent da raspozna i prozove svakoga ko se uzda u nedodirljivost.
Obrazovan je, inteligentan sa talentom da bez šalabahtera dočara tren i ispriča priču na užas ponekih.
Vara se svatko tko misli da ga narod ne voli. Zašto? Jer je on glasnost tišine.
Zato se ne triba uzdat da neće dobit drugi mandat. Dobit će ga sa puno višim postotkom od prvog.
KAD TI ZEKO I PETERNELO GLUME VISOST
Nema lipšeg trena od onog kad se posvađaju uzdanice promašenog projekta.
DP je projekt skrpan od zakrpa tako da o orginalnosti tu nema riči. Lipo je svidočit svađi dvojca koji je do jučer zajedno juriša na žrtvu od magle. Do jučer su svoj lažni savez predstavljali „čvrstoćom“ uz urlikanja, prijetnje i lavež, uzdajući se da će na tim osnovama pokupit glasove ono još malo preostalih naivaca koji su podložni manipulaciji.
Uvik je to isto. Poslože se u jedan stroj i pokloni dođu. A kad dođu, prođe razlog za zajedništvom. Počmu propadat prije neg’ se dobro upoznaju. Ma vraga, znaju se oni dobro, ista je to pasmina lažnog saveza.
Prvo su krenuli od onog iza čijeg su imena nastali. Na prvoj okuci su ga šutnili nogon u guzicu. Već to je bija znak da se krdo razdvaja. Svak na svoj pašnjak.
Danas su sablje od kartona na N1 isukali SDP-ovac Peternel i HDZ-ovac Zekanović, pljujuć jedan drugom u lice.
Zapravo su pljunuli sve one koji su im dali glas. Ta pljuvačka možda i koristi no bojin se da će im navratit novi osvježivači prid ćunku.
HDZ JEDINA PRAVA STRANKA
Prošlo je trideset godina višestranačja. Trideset godina da bi se uvirili kako nas čeka nanovo jednostranačje.
Nadan se da se moji prijatelji iz raznih stranaka neće naljutit ma ja san siguran samo u jedno. Nema više višestranačja jer smo ostali samo na jednoj stranci. Amo redom. Ima li smisla uzest za ozbiljno sljedeće stranke koje još bauljaju hrvatskom političkom scenom.
SDP se raslojava. Teško je zamisliti novog Račana da to ponovo ujedini i bude ozbiljan takmac. Veoma teško.
HSS, HSLS, HNS, HSP i sva novitada u liku ORAH, Laburisti, Most, DP, Možemo, RF, Nova Ljevica, Pametno, MB 365 i HGS su sve ma ozbiljni nisu. Sve se to raslojava i nestaje u raljama različitih ambicija.
Jedina kostanta i ozbiljnost, uz svu manjkavost, nudi HDZ kao ozbiljan kandidat jednopartijskog vladanja. To je naprosto činjenica od koje se ne može pobić.
Činjenica od koje se normalnu čoviku diže kosa na glavi.
Đaba nadanje u demokratski sustav na temeljima višestranačja kad smo bižeći od zla upali u još veće.
RUPE U PROVANSI
Ko se nije vozija cestama od Muća do Ogorja i Vrbe ne zna kako izgledaju ceste po najzabitijim prostorima svjetski siromašnih zemalja.
Lipa naša zoblje silan novac od tehničkih pregleda vozila, od cestarine, od cjene goriva i niz drugih poreznih harača da bi se gradilo, asfaltiralo i popravljalo.
Demokratski izabrani činovnici bi tribali vodit brigu da se prioriteti ne pobrkaju te se od njih očekuje da su u službi poštenog raspoređivanja.
Naše sporedne ceste su jedan veliki vrimenski period bile rezervna trasa prometalima koji nisu mogli koristit Državnu cestu zbog preuređenja. Ta Državna cesta je barenko deset puta kvalitetnija od ovih mizernih zaobilaznica čiji je tanki karton-asfalt razasut još prije četrdesetak godina.
Uskoro se otvara obnovljena DC što znači kako će autobusi, tegljači, cisterne, mikseri, kamioni, prikolice, hladnjače, kombiji i osobni automobili, vratit se na svoju stazu i rišit se pustih okuka i rupa dok im se njihova cesta glancala.
Nama će očito ostat ta rupičasta vijuga da se slalom vožnjom dovatimo svojih domova sa sačuvanim gumama i amortizerima.
Upravo smo ovih dana na jedan pristojan i molben način, pismeno, upozorili sve aktere odgovornosti kako od njih očekujemo da sa zahvalnošću našoj vlaškoj vijuzi, istu obnove novim asfaltom kako bi se sve u konačnici posložilo kako i priliči.
Shodno mnogim iskustvima računamo da bi moglo biti i drugačije te tada nećemo pismeno, na pristojno i molbeno postupanje, već krećemo po svoja prava na nepopularan, ali zakonit, način.
Upravo mi na ekran stižu slikovni momenti gdje se šepuri glomazni otpad nepoznate adrese na poznatim lokacijama našeg zavičaja. Tko to odlaže, i zašto baš tu, nije teško saznat. No mene muči jedna spoznaja koja se ogleda u službama lokalne samouprave.
Sve ovo navedeno jest njihov posao! Zašto ga oni ne obavljaju? Znaju oni a znamo i mi.
Petljanje u zimski san je kažnjivo po njihovim zakonima. Nisu oni izabrani zbog nas, mi smo tu zbog njih da imaju matricu po kojon su potribni. A potribe su raznolike.
JES’ TI LUD
Nude ode pogledaj!?-turne me prijatelj dok san srka kavu a on čita Slobodnu.
Štato?-mrzovoljno upitan.
3324 novih branitelja u vrime pandemije. Jes ti među njima?
Zašto ja?
Pa i ti si niko vrime statira. Jedna kuvala u nikom otelu od kud se nosila rana na bojišta i eno je, branitelj sa primanjima.
Ne pada mi na pamet!
Past će ti penzija kad se ovi, i još Bog zna koliko njih, dovate kusat kolača.
