S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

SUMNJIVA JESEN U NAMA CARUJE

Ante Tešija

 |  kol. 18, 2020

S KORONOM U MASKIRANU BUDUĆNOST

Najnovija vladina vjest je da se ubuduće ima nosit maska svugdi. Baš svugdi. Pirovi se ograničavaju na 30 uzvanika a najavljuje se još silno novih mjera. Kakvih? Straj me pročitat.

A još jučer smo sa radošću aplaudirali najdražoj rečenici nakon crne karantene: Pobjedili smo Covid-19.

Virovatno san ja posljednji naivac na ovem svitu kad ne razumin što i obično dite lako skonta.

Ovo sa ovin viruson. Nit se previše interesiran da bi zna što je to zapravo, nit se baš nešto čuvan, a jedino što redovito pratin su brojku zaraženi.

Ako ih ima jedan dan 200 a pregledano ih je, recimo, 500, što bi bilo sa ostatkon od 4 miljuna, računajući i turiste? Virovatno bi zaraženih bilo miljun i kusur.

To da je korona sve ispizdila stoji, da će još gore, i tomu se valja nadat. Sitin se one panike sa propusnicama iz mista u misto, na kilometar daljine i vata me muka. Sitin se silnih objašnjenja i zgoda u tumačenju. Srljalo se i srlja.

Najjača poruka, valjda u službi izbora, jest ona da je vladajuća stranka pobjedila Covid-19. Pazite, to nije izjavija Mićo sa zidića sa žujon, već Premijer. Stožer je političko tilo u službi i interesu. I to je viran pokazatelj da se manipulacija dade lako zakotrljat u javnost. Nastranu tumačenje o njihovoj stručnosti, zar u nas nema još stručnjaka po tem pitanju? Uvatili smo se njih troje i cilu štoriju umotali okolo njihova tumačenja. Nije li nepošteno ne formirati nestranačku, neovisnu, skupinu. Zar se triba išta skrivat po ovom značajnom za živote pitanju.

Dvostruki aršini koje oni dilidu pokazuje da in ne triba virovat jer ista pravila za svih ne vride. Neman ja ništa kontra vjerskih okupljanja, no zašto nas pobogu dilite i ustravljeni od reakcija, ćutite.

Zapravo, pogrešna tumačenja i potezi ljude tiraju na dišpet i otpor a to je najgori način borbe kontra zla.

A šta smo saznali? Ništa.

BOLNICE NA KRAJU INTERESA

Dok dragu osobu ne otpratite u ona zdanja na Firulama niste ni svjesni što vas tamo čeka.

Ja san jedan od onih koji stalno držin ruku potpore u zraku, kad su u pitanju midicinsko osoblje i njihov rad. Naprosto se divim tim ljudima koji sa silnim poteškoćama izvršavaju životno potrebite radnje u spašavanju klijenata.

Sam san u više navrata gleda u plafon tih prostorija i moran reći da sve što san sluša, kroz ćakule, o neradu i nebrizi, ne stoji.

Svako društvo u svom organiziranju teži zadovoljavanju osnovnih potriba te ih slaže ko prioritete i rješava po mogućnostima. Ako se za neki pregled čeka i po godinu dana, jer fali aparat, tada sumnjan u kvalitetu života u tom društvu. Čovik je osnov svake zajednice. Naprosto bi tako tribalo biti. Zašto se po ovom pitanju čovik i njegovo zdravlje turaju ustranu?

Ok, postoje privatne zdravstvene ustanove koje u jedan dan izvrše uslugu. Tko ima šolde može pivat ma čemu onda javno zdravstvo i šta sa ovih miljunčić bolesnika koji taj račun ne moredu platit.

Rišenje je jednostavno. Prioritetno kupit potrebito. Ma lako je za reć, teško se dešava. Uz to kad se uzme u obzir dug bolnica proizvođačima likova, rok za neku magnetsku rezonancu se samo može produljivati.

Fali šoldi. Reka bi moj prika kojeg nikad ništa ne boli.

Šoldi ne fali. Samo se krivo usmjeruju i zadovoljavaju se neke periferne budalaštine.

Što je sa pustim kriminalcima koji su nas lipo opeljušili pa il’ pobignu il’ in slučaj završi u zastari. Da je trećinu tih povatat, rasprodat in imovinu i ne dozvolit zastaru, sa aparatima nebi kuburili.

Evo u našem Solinu na sva zvona se slave nike investicije koje bi mogle pričekat. Javnost je upoznata sa nekim parkom-izletištem u Majdanu pored Rike. Lipo je to. I sam san pusto puti pisa o potribi uređenja našeg okoliša. Ma kad san pročita cifru troška, zavrtilo mi se prid očima. 24 miljuna kuna. To je ogroman novac. Novac sa kojim se moglo izgradit puno tega potrebitijeg i hitnijeg u službi čovika i njegova zdravlja.

Možda to toliko i košta, pa se izvinjavam ako san pretjera, no priznat se mora da tira sumnju prid nos.

Luksuz je ogledalo lažnog sjaja i iskrivljenog dojma.

TABU TEME, SVEVRIMENSKE

U doba Titove Jugoslavije tabu teme su bile svugdi okolo nas. Naprosto ti nije padalo na pamet da se itaš u ta područja pa si svoj život usmjerava ka vlastitom opstanku bez opasnih „akrobacija“. Sve si moga dobit, za potribe bezbrižna života, ma u nešto što je zajednicu držalo na okupu nisi smija taknit.

Svako društvo, pa i to, počiva na obrani svoje opstojnosti pa su se rađale čudne organizacije koje su te pratile kroz život da slučajno ne bi „skrenija“ na stazu sumnjivosti. Mnogi hrabri su pokušavali. Uzalud.

Demokracija donosi novine na ova području ma te novine nisu baš suprotnost staromu modelu, već samo novo upakirana sredstva zaštite. Tabu teme su svuda okolo nas, nova sredstva zaštite su na usluzi i opet dođošmo u stanje da se valja čuvat i samo gledat svoj posal.

A to nebi tribalo bit tako jer ako se kitiš i mašeš barjakom demokracije onda to znači da je svaki član društva u obvezi javnog djelovanja kako bi se upravo izbjegli oni momenti od kojih smo pobjegli.

Inače, za koji kurac rat i borba.

Društvene mriže su civilizacijski napredak ma i zamka u koju lako moš ulutat, zbog naivnosti i neznanja. Sva sila ponuda čeka iza busa i mami da te strpa u svoje kanđe a onda se snalazi kako umiješ.

Sva sila skrivene moći je okolo nas, bez mogućnosti da im se demokratski ona sreže i vrati u okvire ljudskih potriba. Svakim novim danom te su mogućnosti manje jer moć isplete neprobojnu mrižu oko svog interesa. Svakim danom smo neravnopravniji. Nema dvista obećanih bogataša već se svakim danom tisuće novokomponiranih penje skalom moći i srozava nemoćnu masu da povede brigu o sebi.

Upravo gledan današnji video gdje je pristojno odjevena starica privrnila kontejner, u Zagrebu, i kopa tražeći nešto korisno. Sram je mala rič za opisat ovo stanje. Zašto tu staricu, i mnoge druge, nije sram? Jer valja priživit.

Što jedinka može i smije, masi je zabranjeno.

ŠPORKICOM NA LIPOST

Mislin da ne postoji živi stvor, koji je vezan za splitsko-solinsko-kaštelanski zaljev, a da nije opsova onoga tko je parkira svu silu industrijske šporkice koju danas „guštamo“.

Znan da razvoj često tura nelogičnosti no sad kad se industrije samo sićamo dovoditi novo zlo je velika bedastoća.

Čitan u novine da se planira u Sjevernu luku oformit naftni centar-terminal, ili tako nešto slično.

Tim činom bi za vječnost uništili ovi Bogom dan prostor di nisu bez razloga u davna vrimena uplovljavale rimske galije prid staru Salonu.

Znan, reći će te da je najlakše grintat no još lakše je biti neodgovoran i upropaštavati ovakve prostorne svetinje.

Kako je krenilo zar bi bilo čuđenja da na ledini Gospina svetišta osvane mega građevina posebna interesa.

BAŠ OĆU

-Ol’ si se pozdravija sa politikon?-pita me jedan dobar čovik iz Ogorja.

-Aktivno jesan, ma javno komentirajući nisan.

-Aj se aktiviraj. U Županiji. Triba bi nan jedan taki da netko progovori i bori se za naš zavičaj.

-Pa zar nemamo Keruma. I sestru mu. A tu je i zet. On već dugo vlada SDŽ-om. Dirigentska palica je u njegovin rukama. A i Župan je korjena iza briga. Osnujte Odbor i ravno u Rogoznicu. Napit će vas i naist.

-Ma daj ga u kurac. Nema od njega koristi pobro moj. Kad smo mu tribali dolazija je amo. Dava za Dernek, obećava, a sad ga nema na vidiku.

-Pa on se klede u svoj narod, u svoje poštenje, humanost, svoj kraj i svašta još.

-Aj se ti kandidiraj. Pusti njega, potrošena roba. Priča san ja sa još dosta ljudi. Spominju te.

-Ma ja san ti ostarija. Štufalo me. Ko će ić u izbore pa opet popušit. Bolje mi je ovako. Pišen i tako pomažen.

-Razmisli.

I vid vraga. Nije prošlo ni pet dana dobih poziv da se priključin. Garantira mi se ulazak u Skupštinu SDŽ-a.

Vridilo bi pokušat. Zadnji put. No onda uleti pitanje samom sebi. Što bi ja to moga uradit za dobrobit mog kraja, i Zagore u cjelini?

Uradit možda nebi puno uspija, ma da bi bija silno aktivan i da bi razbuca stanje učmalosti, to je sasvim sigurno. Iman puno utakmica u nogama a ideja nikad ne manjka.

I odlučija san. Eto, baš oću. Gren pokušat jer to je moja obveza. Baveći se politikon skužija san nike stvari. Jedinka može puno toga postić, ako je iskren, hrabar i spreman za dijalog sa narodom na terenu.

Vridilo bi.