|  |  | 

S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

POD RADAROM UPITNIKA

 

SPOMENIČKA MIZERJA

Nikako da skužin ove amerikance kad svoje ulice nazivaju običnim brojevima. Ma ne male ulice već bulevare od desetak kilometara.

„Nađimo se na uglu šeste i trideset druge“. Česte su rečenice iz filmova.

Ko da oni nemadu zaslužne i poznate. Kad god lutan Spliton u oko mi upadaju one table sa imenom ulica. Moran priznat kako mi je smišno i čudno kod pojedinih naziva.

Dosad san peška; Iločku, Mosećku, Slovensku, Bihaćku, Svilajsku, Livanjsku, Bolsku, Bjelovarsku, Petrinjsku, Požešku, Goričku, Ličku…. i niz drugih čije ime izaziva pitanje čime su to zaslužile. Ma neman ja ništa kontra tih mista i planina ma….

Dok u isto vrime Split ima silno puno zaslužnika koji su svojim životom i radom ostavili silan trag i najmanje što zaslužuju jest da nadolazeća pokoljenja znaju tko je živija prije njih.

Zašto je tomu tako, teško je za shvatit. Poskidali su sva imena onih koji su ustali u borbu protiv fašizma, na jedan nerzjašnjiv način uvodeći sumnju u poštene namjere.

Poslije rata naovamo velik je broj imena koje bi normalan čovik rado susreta za svojih šetnji voljenim gradom.

Toma Bebić, Tonko Maroević, Zdenko Runjić, Oliver Dragojević, Miljenko Smoje, Vlado Gotovac, Zdravka Krstulović, Boris Dvornik, Frane Gotovac, Duško Kečkemet, Joško Kulušić, Ćićo Senjanović, Milorad Bibić, Josip Genda, Ilija Zovko, Anatolij Kudrijavcev…….

Ta, i mnoga druga imena zaslužuju naš naklon jer su svojom zaslugom naš život učinili boljim i bogatijim.

A tek priča o spomenicima.

VJEČITI DERBI

Ljudi moji koji je gušt bija svidočit vječitom derbiju kod stare Plinare. Ka’ bi satrali Dinamo, a najskoli Partizana i Zvezdu. Ne sumnjan da su tako, i za to, živili u Zagrebu i Beogradu.

Danas više nema ti derbija. Mlaka vodica. Oladili smo se mi sa žice i murvi kod starog placa. U naše živote se uselila dosada i niki drugačiji moti rivalstva.

I taman kad smo pomislili da će nan konac život bit bezvezan uleti novo rivalstvo kod nas hrvata.

Nacija je na nogama. Ujutro se dižemo i odma otvaramo ekrane da čujemo ko je na potezu, ko je poveja, ima li koji faul… Jebeš ekonomiju, koronu, ekologiju, prosvjetu i kulturu i što uskoro, zbog duga, neće bit pirula. Njih dva u armani odjelima, ko nekada Jure Jerković i Velimir Zajec u patinanin kopačkama, dobro ugojeni, njegovani i kvalitetno podšišani, pokušavajući lažnin, i pravin, driblinzima doć do suparničke branke i zabit gol.

Nikad više publike na „tribinama“ pored ekrana. Šiju gledanast. A navijanje, pod manipul tekstovima, samo takovo. Vijori se sa zastavama, maše livo i desno, izvikuju parole dostojne sjevera na Poljudu.

Očekuje se registriranje navijački udruga, šivanje amblema a ne smi se zaboravit i na teritorijalno porijeklo aktera vičnog derbija. Vlaška i škoj bitno određuju pravac i način navijanja.

Svaka utakmica završi. Igra se devedeset minuta i još koju dodanu. Ova se ne kani tako lako otfućkat. Igra se po nikom drugačijem pravilu. VAR ovdi ne prolazi. Ovdi odlučuje posebna komisija. No jebeno je što triba čekat, namisto devedeset minuta, četiri godnine.

Jebeno dugačaka tekma.

POŠTENJE U POL LITRE

Kad se vlaj počme bavit maslinarstvom, kad umisli da nešto po tom pitanju znade, e onda nastaje belaj.

Ja san cili život živija u susjedstvu sa njivama kukuruza, pšenice, kumpira, kapule, luka i kupusa i tu, moran priznat, nešto i znaden.

Davno san posadija desetak maslina bez smisla i reda ne kontajući da one daju ulje. Eto, meni se ko ukras to uselilo u namjeru. No počelo se stvarat ploda i onda po par vrića u uljaru i vlaj se počeja silit ko maslinar.

Ovu godinu podbacilo. Moja obitelj se cili dan pentrala po starim stablima da bi ubrali mizerno malo ploda. A štaš već i to ponudit, ko i obično, u solinsku uljaru Vukšić.

Dođen tamo i zasramin se. Niki moji dragi prijatelji donili puste prikolice ploda pa mi nije priostalo ništa drugo već smišnu curu zamolit da mi zamini mizerju za koji bocun ulja.

Iskrca ja jad, na vagu a ono 65 kila. Razočarenje samo tako. Di van je sud. Donesen pvc od 7 litara i dobijen mizerno malo. Nisan se usudija pitat za razlog već san osvanija doma i pokunjeno pokuša izgladit stvar.

Sutra san poša brat kod prijatelja Jerka, njegove pod Klison. Ko i obično krene pitanje o mojima i šta ću bidan već reć istinu. Svi su se složili da tu nešto ne štima. Zovi ti uljaru.

-Dobar dan. Koliko vi dajete ulja za 65 kila ploda?

-6,5 litara.

-Ja san vama da 65 kila a vi meni janjci 5 litara.

-Dođite poza 16 sati kad radi Tea.

I doša san. A ono lipa Tea se izvinjava, objašnjava kako je gužva, buka, slabo se čuje, i eto…

Uze lipa Teao moju kantu i isporuči mi 7 litara ulja. A tribala je 6,5 lit.

Ma moga san ja bez te dvi litre ulja. Sram me bilo i reklamirat. Ma sritan san zbog Teina postupka, zbog poštenja uljare Vukšić. Ima nade da sve nije ošlo k’vragu.

SMOJE, S’MOJE STRANE POGLEDA

Na današnji dan je oša legendarni Miljenko Smoje.

Dušebrižnici suprotnosti i mizernosti se i dalje sprdaju sa njegovim sprovodom. Oni koji žive za to da im pokojnog ćaću ili mater na vični odmor isprati „miljun“ ljudi. Koliko ste puta čuli; „Jes’ vidija kume koji je to veličanstven bija sprovod“, bile bi riči onog koji bi po pravilu mora tugovat i ronit suze. A svi znademo da se o pokojniku priča najbolje.

Jedino o Smoji ne. Po meni je to razumljivo. Naši šuplji brbljivci, ne podnose veliku raznolikost, a naročito ako netko silno odskače. Smoje je odskaka u svakom pogledu. Stvorena nova kasta na grbači radnog naroda, na stazi otimačine društvenog, Smoju doživljava ko nepotreban namet koji im smeta i valja to turnit ustranu. A kako ćeš već optužit.

I ništa drugo već da je da ruku zločincu Miloševiću.

Zaista, triba bit „talent“ za tu monstruoznost. Uz to mu se tura pusto tega što ne stoji.

A triba samo sest i pogledat Malo i Velo misto. Ali pojmljivo, ako si sposoban.

No kako rekosmo, nije to lako.

Zato pozdrav legendarnom barbi, gori poza oblaka di sigurno igra trešetu i bumbi crno vino. Nebi se okladija da i moj stari nije tu u blizini. Uvik je on zna pripoznat društvo.

ŠTO I KAKO PISAT

Što i kako pisat nakon najave da će se povest računa o autorima medijski popunjenog prostora. Neš ti kume moj odsada brljat što ti pane na pamet.

Piši o cvatu rašeljke, o odnosu cvita sa pčelama, o utjecaju revanja tovara na mir malih pilića. Ma piši o svemu samo se ne dotiči novonastalih božanstava izniklih na našem jadu, zabludama i srljanjima.

Vlasnici i urednici, pod pritnjom sankcijama, pribjeći će ukidanju glasa naroda ispisanog pod objavljenim člankom. Jest da se tu naturalo svakakvog smrada, jest da je potriba rasčišćavanja, no bojin se da će se izrodit drugačiji, gori, efekti.

Pomalo postajemo bezglasno stado, omeđeno nevidljivon žicom, sa jasnim smjerom kretanja u ništa.

Davno smo mi posijali sime ovakvog stanja. Na krilima slobodarstva, nezavisnosti i „obračuna“ sa prošlošću, bolje i nije bilo za očekivati.

Nije sve za svakog, zna bi mi reć ćaća.

EKSPERTI ZA SELA

Poduzetnički centar Scala d.o.o. održa je konferenciju kao poziv za provedbu aktivnosti Nacionalne ruralne mreže, u kojem se nabacuje akcent PAMETNA SELA.

Da nebi nadugo i naširoko evo glavnog citata pa se vi snađite.

„Izrada portfelja je proces razumuijevanja kako se različite klase imovine i njihovi udjeli ponašaju, kako utječu jedni na druge, njihovi rizici i prinosi, te kako se odluke donose prema ciljevima investitora. To je i postupak optimalnog odabira financijskih instrumenata da se postigne maksimalni prinos s minimalnim rizikom“.

Ekonomista san pa san svatija poruku no pitan se nije li se moglo reći i drugačije, razumljivije.

Moj bi stari ovoj ekspertici za selo reka sljedeće.

„A ćerce moja jes’ ti ikad ujtila motiku, mašklin, srp, kosu i lopatu u ruke? Jes’ drćala oće li nikint il’ ne, oće li kiša il’ suša? Jes ti prodavala svoju robu, prekupcima i jebivjetrima? Jes ti dizala kredite za ovu nesigurnost“.

Sam bi odgovorija. „Jesi k….“.

ŠTO BI TI

-Rec’ ti meni Jure moj zašta si ti? Da kupimo one borbene avione il’ da platimo dug za likove?

-Jab’ da kupimo avione moj Stipane.

-Zašto nesritniče Jurela. A kako ćemo se ličit sad kad nan zatvore špinu ovi što donose likarije i kad nećemo imati njanci za ranu a kamoli za pirule?

-A kliko ti Stipane imaš godina?

-Zerko do osandesete.

-I koliko još kontaš živit?

-Mogu krepat svaki čas.

-I šta će ti unda likovi. A vako pobro moj kad ti nebom zapara njizi dvanest, kad dušmanu pošalješ poruku da mu se bolje ne približavat…ko će to platit,a?

-Naša dica, unuci, eto ko će.

mm

ABOUT THE AUTHOR

ANTE TEŠIJA rođen je 1953. Spisatelj, kolumnist, esejist. Piše poeziju, priče, romane i aforizme. Služeći se satirom i humorom pokušava opisati svakodnevnu društveno-političku paradigmu društva.