ZAGORO MOJA
Ante Tešija
NEDILJNI ĐIR OKOLO VRANJICA (foto)
Ante Tešija
Mora čovik poslin ručka protegnit noge, a meni se omilija đir okolo Vranjica. Sviđa mi se to malo misto. Ima niki svoj poseban šarm, sve zbijeno na rpu a riva široka i dušu dade za šetnju. Sa te rive vidiš ama baš sve u Kaštelansko-Solinskom zaljevu. Ma ono što vidiš sve je toliko već viđeno i osuđeno na gađenje. A moga bi taj prostor bit Bogom dan u lipoti, sadržaju i koristi. No to je zadatak za nadolazeće generacije.
Aj’ kad san već krenija na ti poduži put da malo propitan vranjičane kako podnose ovu izolaciju i straj od zaraze. Nisan se baš narazgovara jer san zateka pusto stanje.
Foto: Ante Tešija
Prvi koje san zapazija su dva mlada momka kako pored sive zidine Brodospasa vježbaju mišiće i sa lakoćom na spravama rade ono što san i ja moga prije pedeset godina.
-A barba moj mi smo ti u kući, pored kompjutera jer nam se valja čuvat. Vozimo bicikle i evo tu vježbamo. Moramo bit u formi. Pozivamo sve mlade da iziđu van, odaberu svoju stazu, ima ih i nek guštaju u prirodi. Mi smo ti sa Širine.
Slaven i Marko, dva izuzetna momka veseljaka odaju kako su baš dobro odgojena dica i lipo ih je vidit ovako elokventne i druželjubive. Rastali smo se srdačno i siguran sam da ćemo se rado još koji put sresti.
Valjalo je nastavit dalje no nigdi sugovornika. Dvojica sa pivom u ruci na šentadi nisu skloni izjavama.
No ribar kojeg san zaboravija pitat za ime reče mi.
-Slabo danas grizu, vitar je. Inače se uvati koja komarča, kako kad. A korona, sinko moj navikne se čovik na svašta. Valja se čuvat.
Dalje san gazija dobar dija rive a da nikoga nisan sinja. Kad začujem glasno smijanje. Pod tamarisom na zelenoj šentadi side dvi curice mokra lica i frizure, omotane u šugamane.
-A evo mi se kupamo. Nija nan ladno a lipo je otvorit sezonu kupanja. Ma nećemo se mi prehladit, nije nas strah. More je ovdi čisto. A ta korona, ma ne bojimo se nas dvi nje. Mlade smo, neće ona nas.
Ana Marija i Lucija ostadoše u svom čarobno mladom životu a moje stare kosti svojim putem.
Oša san uz patnju sićajuć se kako san i sam čak za Novu godinu zna zaplivat. Đaba mi sićanje kad danas jedva koračan.
Deset metara dalje, majka sa dvoje dičice izvodi niku igrariju snimajuć ih a na moj upit odgovori.
-Valja izlazit vanka, šetat, ko može više izdržat u kući. Ma proći će ovo, mora. Mi smo iz centra Solina.
Još malo i eto me kod onog kipa na ulazu ma mi pažnju zauze ribički štap koji viri iz golfa kroz vrata sa udicom u moru te čeka da štagod zaguca, dok unutra side čovik i žena, čudno me odmiriše što im se obraćam. On šuti a ona podari rečenicu.
-Ma evo, malo smo vanka, ne valja se zatvorit.
Taman kad san krenija slikat skulpturu evo ti njega, po svemu ribar, jer je i obućom i stasom to zasigurno.
-A sinko moj ja ti se više ničeg ne bojin. Svoje san proživija i more me vrag sutra odnit, ol’ će ko zamnon plakat. Više san na teret neg’ od koristi. U mirovini san, mizerna je ma puno mi i ne triba. Iz Vranjica san, tamo iza. Aj se samnon napit?
Odbija san uz obećanje da ću drugi put. A put me vodi dalje pored šporkog Brodospasa, pored „ubojice“ Salonita do igrališta NK Omladinca di na zelenom tepihu šutiraju trojica novih Modrića.
Nigdi nikoga, mačke bezbrižno prilaze cestu a jedan Prometov autobus prođe potpuno prazan i za pet minuta se vrati isto tako popunjen.
Negdi blizu kraju mog hodanja začujen glas.
– Vi tako polako.
Bili su to Slaven i Marko na bičikletama. Maniše mi i odoše svojin puten.
Bože, kako je ovi život ipak lip.
