ZAGORO MOJA
Ante Tešija
NAŠ PERE SA ŠENTADE
Ante Tešija
Nema većeg zadovoljstva od onog kad te tvoj Grad voli, cijeni i nagradi.
Lip je običaj da se na dan tvoga grada ljudi dosite i nagrade onog koji je to zaslužija, kad se svi okolo toga slože i kad ti se javno zahvali.
Jedan od onih koji je svojim životom ostavija pozitivan trag i ispisa lipi dil života u služenju i ljubavi spram svom rodnom gradu, jest naš sugrađanin Petar Žižić od milja zvani Pičć.
Otkad san doša živit u ovaj lipi Grad, od prvog mog vijađa centrom, mislim da je ritko koji dan proša a da šjor Pere nije bija tu, pozdravija i ponudija oni karakterističan smješak, jer naš Pere je vazda vesel, nasmijan i spreman na pokoju pošalicu da bi nam dan bija što lakši za pregrmit.
Ako ga ne treviš, a zaželiš ga vidit, samo skreni nizbrdo i baci pogled na posložene katrige uz Riku. Ako nije ni tu onda padne na pamet, ne daj Bože, da nije bolestan. Ma obično nije ali zna naš Pere digod zalutat dalje od tog kultnog mista. Ma ritko.
Teško je tvrdit da njega baš svi u Solinu znadu no ako netko ipak nije ima tu čast onda će ova ćakula sa našim Perom, dobitnikom nagrade grada, sportašem, košarkaškim aktivistom, biti valjan razlog za upoznavanje.
Pere, predstavi se, možda te netko ipak ne poznaje.
Rođen san 1948 u Solinu ispod zida stare Gradine. Osnovnu školu san završija na Bilankuši. Zanat autoelektričara ŠUP u Solinu. Po povratku iz vojske zaposlija se u Vatrogasnoj brigadi grada Splita.Potom san pohađa vatrogasnu školu i posta profesionalni vatrogasac-vozač. Interesantnije akcije gašenja su bile na; kazalištu, Jugoplastici-odjeća i mnoge druge. Zatim san preša u INU plin 1975 g. i bio zapovjednik dobrovoljnog vatrogasne postrojbe, potom komercijalist pa glavni skladištar do mirovine.
Što za tebe znači dobiti nagradu svog grada?
Nagrada mog grada je najbolje što mi se dogodilo u životu. Dobija san mnoga priznanja i nagrada, ali ova je nešto najvrednije i najdraže. Znači da te se cjeni i poštuje. Hvala im od srca. Za to visoko priznanje me predložija moj klub KK Solin za dugogodišnji rad od 33 godine. Inicijativa je potekla od tajnika kluba Mirka Podruga, ja pristao a Grad potvrdija.
A što se tiče mog sportskog života, moga bi napisat knjigu. Oduvjek sam član KK Solin, od osnivanja 1969 g. jedan sam od osnivača te prvi tajnik kluba. Bija san tehniko i sportski direktor u moje 33 godine rada. Bija san savezni sudac u košarci a imam i trenersku licencu. Zatim sam bio i delegat na II ligi i na I ženskoj, 15 godina. Mjeritelj vrimena na utakmicama KK „Jugoplastike“. Učesnik dva final foura, u Zaragozi i Parizu. Sa KK „Jugoplastikom“ sam putovao po Evropi, bio u Chikagu u posjeti našima, Ivici Dukanu i Toniju Kukoču. Navijač sam; NK Solin, NK Hajduka i KK Splita.
Kako Pero živi umirovljeničke dane?Kad te ne trevin, zamislin se, a ako nisi na šentadi već je ozbiljno pitanje, „di je“?
U penziji san već 14 godina nakon. Uživam.Kao rođeni solinjanin, volin svoj Grad, a šentada je posebno misto za druženje sa prijateljima uz našu Riku. Šetanda je život. Ima san kvalitetan, i iman, život. Oženija san se sa 23 godine. Iman dvoje dice, Marina i Hrvoje, te unuka Petra koji je sada moj život. Pomažem mu koliko mogu i želim da bude dobar, radišan i pošten. Udovac sam, nažalost. Ona je umrla u 59-oj godini života, na moju veliku žalost.
Kakav je po tebi život u Solinu?
Za mene osobno je odličan. Ništa mi ne nedostaje, ima sportova svih vrsta, raznoraznih događanja, solinsko kulturno lito, priredbe, izložbe i mnogi drugi sadržaji.
Da imaš moć, što bi u Solinu minja?
Ništa nebi minja, po meni je sve dobro jer puno ne tražim. Skroman san i razuman čovik.
Otkud nadimak „Pičić“?
Taj nadimak san dobija u prvom razredu osnovne škole. Naime, pošto san stanovao u centru Solina kod Gradine, uvjek san čekao nekoga od školaraca da idemo u društvu do škole. Do škole sam uvjek išao u ženskom društvu te je jedan stariji učenik višeg razreda, Slobodan Ivić, koji bi rekao „ajmo Pere, ja ne čekam žensko društvo“. To je trajalo neko vrime a njemu je dosadilo da me stalno zove pa mi je rekao, „prava si pičkica“, pa je tako osta ovaj nadimak „Pičić“.
Kakvog si zdravlja?
Dobro je. Ne mogu se požalit. S obzirom na godine ima tu malih problema što je i normalno. Sve u svemu, zadovoljan.
Poruči nešto mladima.
Volin i cjenim mlade ljude. Moja poruka je da njeguju više prijateljstvo, da uživaju, pametno rade i više tolerancije među njima.
Eto, to vam je naš Pere. Običan, skroman, vedar i voljen. Širi neku pozitivnu energiju, nudi to i prosipa oko sebe te se često zapitan; „Bože moj, zašto svi ljudi nisu ko naš Pere?“
