|  |  | 

S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

KOJA JE URA?

 

 

PISATI ILI NE

Svatko od nas koji na dvi noge baulja životnin prostoron rabi neku posebnost, ističe se njom i tako dokorača do konačnog smiraja.

Bogat je samo onaj čovik koji je slobodan, a sloboda nije luksuz već obična patnja. Ovo svatite dvosmisleno.

Sloboda ne pada sa nebe, ona traži da se za nju boriš poštujući posebna pravila i prolazak kroz velika vrata muke, kako bi se nje dočepa. Već na startu te njezin zakonik opomeni da se možeš zajebat ako misliš da ćeš se lako okitit tim ordenom.

Ovih dana san opomenut da nije lipo baš se isticat slobodom pisanja jer…… Đaba ti nepristranost, poštenje, humanizam i jasan stav, kad je skoro nemoguće nekoga ne očepit svojim pisanjem.

Sve puste tvrdnje kako smo zaštićeni ne drži vodu jer je mali miljun načina kako da moćni naudi manje moćnima. Moć pisanog jest velika no batina je uvik veća.

Ovo je možda prelomna kolumna. Možda zadnja. Zašto?

Naprosto jer svaki vid aktivizma postaje besmislen.

GENERALOV POUČAK

Zamislite kroz koje muke prolazi general Sačić.

A da je sam sebi kriv. Kako to?

Čovik je bija na braniku Domovine. Nema razloga ne virovat da je čin zaslužija. Za to ima posebnu zahvala i tu nema dvojbe. Izabran je u Sabor, poziciju kojon može silno pomoći društvu. No on sabornicu koristi po već ustaljemom principu obračuna a nikako obraćanja. Ima gard rigidnog desničara sa malo opasnim nakanama.

No on je prije devedesete ima neki drugi život. Što neki, poseban jer je bija okićen mladošću a što znači mladost valjda to svi znademo.

Zašto on tako grlato i stravstveno pljuje po svemu prije devedesete? Zašto iz svakog njegova nastupa siva i grmi? Ritko je na našoj političkoj sceni susresti čovika sa toliko strasti i umijeća sijanja mržnje, pa i prema samom sebi. Iskreno, da nije medija teško da bismo doznali kako se radilo o uzornu pioniru, omladincu i komunisti. Naprosto jer nikoga nije briga za to, a i zašto bi netko običan gubija svoje vrime u istraživanju.

Doznali smo za njegove životne pute kojih se on srami i što bi najradije izbrisa. Zašto pobogu? Ništa tu nije bilo loše, neljudski, protuzakonito i zabrinjavajuće.

Jebi ga generale, zabuca si. Baš naivno.

METAK PO GLAVI STANOVNIKA

Stravično je ovo što se desilo na Markovu trgu.
Naprosto da čovika oblije znoj, uvati straj, za sebe, svoju dicu, za bilo koga nevinoga. Amo se ne zajebavat. Sva blebetanja kako činimo sve da se ilegalno oružje oduzme je obična budalaština. Naprosto nam nije stalo ili ne znademo način kako tu učinkovito obavit.

A sasvim je jednostavno. Poslati javnu poruku da svi koji se protuzakonito kite tim vatrenim zlom imaju kratak rok za povratak, bez kazne i bilo kakove sankcije. Jasna i učinkovita, no tek onda kad se lole ne odazovu, bivala bi izrečena kazna, recimo, od dvi godine zatvora ako ti se pretresom, uz sudski nalog, pronađe cjev pod kušinon ili u pojati.

I to je to. Samo triba imat muda i krenut u zaštitu sebe i društva u kojem živimo.

No danas čitan prijedlog stručnjaka kako bi društvo, tj. Država, trebalo da otkupi sve ilegalno stečeno oružje; puška 1500 kuna, pištolj 1000 kuna, metak….. Nisu istakli koliko za mitraljez, top ili tenk.

Koja je razlika između droge i vatrena oružja. Prva neman ubija polako a druga na licu mista.

Danas sa svih adresa grme grla o razlozima zašto je mlad život pokuša oduzet život mladom čoviku a potom sebi presudija. Đaba puste analize kad ništa kvalitetno ne činimo da to zlo svedemo na najmanju miru. Oružju u njegovu domu nije bilo misto, roditelji valjda znaju za belaj pa opet……

Usput nije za napomenuti uzalud. Ministar unutarnjih poslova poslin ovakvog čina triba mandat dat na raspolaganje. Ne što je on kriv, već iz razloga što je na čelu tog zahtjevnog posla. I ne samo on, već svi oni koji su na čelu nečega di se dešavaju ovakva zla.

Čisto radi jasne poruke budućeg ponašanja i moralne odgovornosti.

UHLJEBI ME DRAGI ĆAĆA

„Nismo ja, muž i dica ošli u Švedsku zbog para.

Ošli smo zbog uhljeba i nepravde kod nas“. Riči su žene iz Dalmacije koja šalje jasnu poruku nakon koje nam ostaje da se zasramimo i upitamo, di to srljamo i zašto ovako pogubno uništavamo budućnost dici.

Uhljebi su vična tema i enigma. Nevirovatno kako ovu „zarazu“ nismo u stanju izolirat i pokrenut novi smjer. Razvili smo specifičnu industriju interesa, rastočili društvo na pola, i što je najgore prosula se razjedinjenost koja je gora od bilo koje druge pošasti.

Đaba nam dika sa sveučilištima, pustim diplomama i doktoratima, kad nismo kadri stat na kraj zlu koje nas iznutra izjeda i uništava.

Nitko nema ništa protiv da svako biće bude odabrano i zaposleno bez obziri čije je dite ili član partije ako zadovoljava standardima i ako prihvaća ozbiljno obveze. Koji su to crni razlozi da danas u slobodnoj, demokratskoj, NAŠOJ domovini ne uvedemo red na dobrobit svih, čak i uhljeba.

Državna, proračunska, služba je magičan cilj a o tomu odlučuju oni koje smo izabrali da nam život učine boljim. Nisan mudrac niti vidovnjak ma ko i vi znadem da se na svim nivoima namišta i ne samo to već se i izmišlja radno misto kako bi se udovoljilo posebnim potribama.

„Odnija vrag i fakultet i kad san ga izabrala.

Zašto me niste upisali na zanat?“- riči su sjajne mlade cure iz koje vrvi znanje, htijenje i sposobnost. No đaba, ni na zamjene se ne uspjeva ukrcat.

„Je kume moj, na određeno vrime vozača da san pet tisuća a oni me nakon toga tili otpustit. Jesu kurac. Vrati lovu ili iđen u novine. Vratili su u trenu.“- riči su mlada čovika željnog posla i zasnivanja obitelji.

„Ja san sve svoje smistija. Svoju dicu. I neka san jer neće se drugi o njima brigat. Moga san i uradija san. Šta mi ko može? A ako nisu tog zvanja, naučit će, mlado je to.“-riči su lole koji tu ne vidi ništa sporno. Još se i hvali jer je, eto, uspija u svemu.

„On je kume moj svu užu i širu rodbinu zadužija toliko da bi mu svi svaki dan tribali lizat guzicu.A sve su mu to omogućili glasači koji od njega nemaju koristi pa isto nanovo ga biraju. Čini budale od sviju nas. I neka čini, ol’ smo zaslužili bolje?“-riči su ljutitog pajde kojemu su svi krivi.

„Čekan da mi mater ode u penziju. Onda ja tamo sidan“.

Miljun bi se rečenica još moglo sklepat, koje virno dokazuju, i pokazuju, tehniku u driblanju, no samo je jedan zaključak.

Đaba vam je lajat. Iz demejane moš lokat, ma kad pukne moš ju popišat.

BOGATI KRETENI

Ja u svom podugačkom životu nikad nisan ima na ruci sat. Jesan jednom davno nosija ćaćin jer me uputija nekin zadatkon pa nisan smija zakasnit. Nosija san ga u žepu. Normalno da san stiga na vrime ka i uvik do sada. Meni sat naprosto ne triba. Mislin na ruci. Grebe me, smeta.

Nikad nisan nosija lančić, narukvicu, prsten, rećinu a i kravata se nije na meni obikla. Ne volin da me steže.

Ka’ san se oženija, ženi san obeća virnost a vera je završila u kutiji.

Sa’ se vi pitate čemu ovaj uvod. Zbog tenisa.

Volin tenis. Nikad ga nisan pokuša dobro igrat ma ga volin gledat. Gledan finale Pariza jer navijan za Đokovića i svaku malo na servis Nadala cenin o smija. Kako taj pobro precizno prije neg raspali lopticu reketon izvodi predigru to je nesvagdašnje.

Rukon krene ka guzici i valjda odvoji gaćice od nje, pa krene put glave, dva pokreta oko ušiju, pa nos, pa još nešto i tek onda udri. Ali da on bar jednom zaboravi tu rukotvorinu čovik se nebi čudija, uporno do besvjesti.

E ni to nije razlog što ga spominjen.

Sat. Čovik na ruci nosi sat od 1 ( jedan ) miljun eura. Bože mili od čega je izgrađen. Da su dijamanti neko bi mu okinija ruku i pobiga.

Vridnosti se drže u sefu.

E sad, ovdi triba uturit naše „umjetnike“, većinom pod optužbama, koji se kite ovim spravicama pa u kolekciji imadu po više komada skupog tik-tak čuvara vrimena.

Što Nadal i ti nadali postižu tim preseravanjem svima je jasno.

No zašto to čine, zdrav razum ne razumi.

mm

ABOUT THE AUTHOR

ANTE TEŠIJA rođen je 1953. Spisatelj, kolumnist, esejist. Piše poeziju, priče, romane i aforizme. Služeći se satirom i humorom pokušava opisati svakodnevnu društveno-političku paradigmu društva.

Solin Info

Solin Live na Instagram-u