|  |  | 

S’moje strane pogleda ZP Izdvojeno

S’MOJE STRANE POGLEDA; IL’ OŠ IL’ NEŠ

 

IL’ OŠ IL’ NEŠ

Kažu da ustrajanost može prić u dosadu! Slažen se. Ne volin dosadne ljude, točnije izbjegavan ih. E sad valja bit pošten i upitat se, dali si sam dosadan.

Ako je moje učestalo pisanje o istoj temi nekomu dosada onda san dosadan. Ako postoji i jedan koji me prati te tvrdi drugačije, onda san koristan.

Iman prijatelja sa Klisa. Drag i obrazovan čovik. Sa njim mi je poseban gušt ćakulat. Razumimo se.

Danas smo kratko bili skupa pa san mu tija ispričat svoju jučerašnju skitnju Zagoron u jednom detalju. Pojmljivo me sasluša.

„Pazi, ja san od Muća a ti sa Klisa. Jučer san svidočija blesavosti jednog projekta u mom Muću i izvrsnosti jednog projekta tvoje Općine u Prugovu. Jedno i drugo izgrađeno sredstvima EU i Republike Hrvatske. U mom Muću srskani miljuni u stazu koja ničemu ne služi jer ju nitko ne koristi. U tvom Prugovu izgrađeno nogometno igralište, kilometar dalje, di svaki dan mladost igra i živi zdrav život.“

Svatija je i nasmija se prije neg’ mi je iznija.

„Dobija san dopis općinske vlasti di se traži da svaka privatna parcela treba bit sređena, očišćena i dovedena u red. Ukoliko se oglušimo slijedi kazna.“

Osta san iskreno zadivljen tom spoznajom. Sjajno. Potrebito i jedino ispravno. Bravo načelniku Vetmi i za igralište u Prugovu, i za Rajčica bunare i za ovi dopis. Potpuna podrška.

E sad ja ponovo, nekima dosadno, postavljam pitanje mom Gradonačelniku, mom GV-ću, mojim komunalcima, što ih preči da nam Solin urede na zadovoljstvo svih? Izvolite, pronađite adrese vlasnika zapuštenih parcela, pošaljite sličan dopis i pokažite da vam je stalo. Siguran san da će 70% vlasnika postupit ispravno a oni ostatak kaznite ili ponudite pomoć ako su oni nemoćni.

Bižat od problema je kukavičluk, rišit ga je umjeće, a razloge valja razlikovat.

ZDRAVLJE U OFSAJDU

U zadnje vrime san često po ambulantama, u labaratorijama i apotekama. Tako je to kad stariš a unutrašnjost se kvari, plaćaš danak neurednosti o brizi samog sebe.

Zdravstvo bi tribalo biti najuzvišeniji ljudski projekt jer naprosto si podložan tim plemenitim rukama zdravstvenih djelatnika a što sugerira da se u njih i infrastrukturu triba ulagati jer tako ulažeš u samog sebe.

Zdravstvena skrb nema alternativu. Ovisiš o dva faktora. Stručnost i oprema.

Ja osobno sa odnosom na zdravstvene djelatnike neman problem. Nikada nisan doživija nešto na što bi triba urlikat i kudit, osim na jadno stanje opreme i nečuveno duge rokove čekanja.

Bija san u privatnu kliniku radi magnetske rezonance kolina. Ležeći pod onom haubom dok slušan rad „pikamera“ razmišlja san zašto nam u cilom zdravstvu nije ko kod ove privatne klinike čije usluge redovito koristim jer su izuzetno uslužni, brzi i nadasve ugodni za boravka. Cjena jest velika ma kad tilo šteka kog briga za pražnjenje žepa.

Zašto nismo svoje bolnice digli na viši nivo, zašto se zastalo sa izgradnjom novih zdravstvenih centara? Zašto dozvoljavamo da nam likari i osoblje biže vani? Zato jer smo bezobrazni sami prema sebi.

A najgori razdor među građanima jest upravo u nemogućnosti jednih naspram mogućnosti drugih u korištenju tih usluga. Čitaj, siromašnih i bogatih.

Kako rekoh ja se divim doktorima i osoblju koji su me imali u obradi.

Ako smo spremni običnog keramičara platit duplo više od likara koji nam spašava živote, onda smo mi ti na koje se triba žalit.

PRITNJA

Ujedrili smo u vrime nesnalaženja. Mi koji smo se rodili poza drugog svitskog rata, koji smo proživili većinu života u Jugoslaviji i koje je zapala demokratska promina da hrvat ima svoju domovinu, gadno smo nadrljali.

Svačiji život i životni put bi triba bit svetinja. Kod mene je tako. Ne odričen se ni jednog proživljenog trena. Moji su.

No zašto poneki zalutali u vrime i prostor nalaze razloge da nam sude, da nas vriđaju i prite? Jer mogu! Jer im je dozvoljeno! I, jer su potpuno van odgovornosti za neljudsko ponašanje koje svakim danom biva učvršćeno.

Čovik je jedinka za sebe a društvo u kom živi je okvir koji mu garantira slobodu i zaštitu onako kako zakon i normala dopuštaju. Svako društvo, skup pojedinaca, bi tribalo izgrađivat odnose od interesa za svih na osnovama morala i poznatih uvjeta di se različitost i raznolikost tretiraju ko prednost a nikako ko manjkavast.

Kad ti pojedinac, sklepanog života na osnovama „zasluga“ koje sam sebi tovari, usrid dana, dok sidiš, ispijaš kavu, čitaš foje, i nikomu ne smetaš, nađe „razlog“ i način te sebi dozvoli održati „govor“ mržnje i upozorenja, uz prst pritnje u zraku, onda je vrag doša po svoje.

Tog buzdu jedva da poznaješ, ma odnekud znaš da ima problem u komunikaciji i vridnovanju okoliša di sebe uporno, uz pajdaše, tura u prvi plan, a tebe zbog javnog djelovanja i neistomišljenosti stavlja na „giljotinu“, e onda to društvo ima problem.

Veliki problem.

LET3

Ja sa muzikom imam samo jednu dodirnu točku.

Okad znan za sebe guštan u slušanju. Bez nje bi bija osakaćen. Ona je dar, ona je spas i smisao suživota. Uz muziku je život bogatiji. Puno bogatiji. Ona oplemenjuje.

Da mi daješ miljun eura uz uvjet da napišen koju notu, objasnin koji ton ili nešto odsviran, osta ja gladan. Eventualno bi moga napisat koji autorski stih no još nisan proba.

Ma moran vam ispričat jednu zgodu koja dokazuje kako nisan izgubljen slučaj.

Gori pod Svilajom, sedmi razred u Ogorju, učitelj glazbenog odgoja naš smišni Joško odluči da nas male vlaje muzički obrazuje. Da spoznamo kako ojkalica nije jedini muzički stil izražavanja. Umislija da mi možemo baratat instrumentima. Oklen je on njih iskopa nikad nisan dozna ma znan da me dopa niki imenon Brač sa nikin brojem i da je on nas pripremija za nike praznike kad drugovi iz Splita dolazidu gori i da smo mi odsvirali „samo tako“ što je tribalo.

Tada i nikad više.

Strašno me nerviraju ova medijska trabunjanja oko izbora pisme za Euroviziju. Ti izbor već dugo kod mene ne izaziva emocije. Čist san u uvjerenju da je to samo jedna estradna pizdarija di se ničemu ne tribaš čudit.

Tamo smo i tako triba bit. Nudimo sebe. E sad, to što nudimo nikako ne daje nagrade nakon sjajne Emilije i Rive. Triba se pomirit. EU ne voli naše note.

Ovu godinu tamo idu ovi rječki cirkusanti. Baš tako. Nisu oni loši muzičari ma meni muzika služi za uši, da stisnen oči i otplovin valovima fantaztije. Zašto Mrle, Srle, Frle, Drle…oće uz svoju muziku istaći svoje guzice, međunožne instrumente, drobove nakićene ženskim intimnim rubljem, nit me zanima, nit mi nudi volju da na njih trošin vrime.

Nek oni praše po svoju, bez mene, dotle ja dok vozin, dok tipkan, dok driman, slušan mog priku Igora Brešana sa njegovim životnim šansonama. Slušan klapu Ošjak i glas sjajnog Tonća Miletića a zaletin se i na stoljića davna kad su niki skladali najlipše notne „libre“.

Nek Let 3 leti, dokle će i kako….?

DOMINACIJA

Bi san u Hrvatski dom na Akademiji SDŽ-a di su niki meni potpuno nepoznati mladi ljudi ponudili novu viziju predstavljanja turističke Dalmacije, domicilnom stanovništvu i gostima iz svita.

Ritko dilin oduševljenja ma ovdi san oša potpuno uviren kako ima nade.

Ovo je uvod u nešto drugo što oću reć a o čemu često pišen.

O dominaciji.

Naime, svake prve subote u misecu, po trgovima naših gradova kleče neki smrknuti tipovi i šalju jednu od poruka kako muž mora bit dominantan nad ženom. To im je uz moljenje, krunicu, portrete majke Gospe, važan zadatak sa samo njima poznatim, i „opravdanim“ razlozima.

Što oću reć? Na ovoj akademiji u Hrvatskom domu san sa posebnom pažnjom pratija tko su dominantni akteri u projektu izuzetnog značaja i vridnosti?

Žene! Sve same žene. Cilu večer su se lipe, šesne, moderno uređene i obučene žene, penjale na pozornicu i primale nagrade koje su zaslužile iz ruku posebne žene, autorice projekta.

Di je problem? Što bi ovi koji žuljaju hrskavicu kolina i uništavaju vlastiti meniskus tili. Da oni budu ti koje bi valjalo gledat na pozornici.

Ok. Može i to ma postoji jedan zajeb. Triba to zaslužit.

A čovik koji kleči ne može sebi priuštit, nije sposobon, da klečeći savlada one stepenice koje vode na pozornicu pažnje.

Žene drage, vi ste naš izbor.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

mm

ABOUT THE AUTHOR

ANTE TEŠIJA rođen je 1953. Spisatelj, kolumnist, esejist. Piše poeziju, priče, romane i aforizme. Služeći se satirom i humorom pokušava opisati svakodnevnu društveno-političku paradigmu društva.